Pozorište

Ди ~ ам РА

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Нелска кула“) што смо је гледали 40. м. на нашој позорници, позоришни је комад спорне нарави: преводилац вели да је драма, а ми мислимо да, је трагедија. У теорији, истина, узима се драма као општи назив позоришне игре и дели се на трагичку и комичку; али у примени ми још не опазпемо да је когод назвао шаљиву игру драмом, па не би ваљало ни жалосну тако називати. Жалосна је игра без сумње она, која буди у нама осећања сажаљења, таква су осећања чиста само тада, кад гледамо да неви-

ног сустиже незаслужена казна. Трагедији је, вели |

Шлегел, задаћа да буди слушаоцу негодовање и сажаљење према човечијој несавршености. Нитгле се не може замислити више несавршености у карактеру и делу човечијем него у „Нелекој кули.“ Али како јетај позоришни комад црлен из средњег (ППИ) века, у коме је порок био ауторисан моралом талање религије, то се није чудити, да је морало читаво дело остати без главне основе позоришном раду; а то је супротност начела. Ту је све задахнуто једним духом, духом религиозног фанатизма и ропске послушности. Из овога двога изводи писац читав низ злочина у намери, да „амизира“ публику, а у ствари јој потреса живце на најнемилосрднији начин.

Да видимо је ли тако. Маргарита, кнегиња бургундска, љуби још девојком свога пажа. Отап. кад опази видљиве знаке те љубави, хоће да шаље кћер у манастир. Кћи наговори свога пажа да убије оца те да се тако испоручи његове пресуде. То се изврши, али сад ваља да се убију и деца (зао удес начини близанце) те да се мати сачува од пресуде јавног мњења. То све не смета Маргарити да се уда за Људевита Х. краља Француског, који у то доба има пуне руке послова, да уједини на вите делова распачану Француску. Међутим чиниму жена код куће оно што сезове: „Ја гепе 5'атизе“. Она се састаје кришом с младим племићима у нелској кули, па да би прикрила своје ноћне забаве. даје редом своје швалере убити и бацити у Сену. Један је од ових несрећника њезин син. али како она има два,

сина. који су се чудним удесом спасли од смрти |

у детињству, то се пишчевом жељом други баш у

то доба нађе на њезином двору и „прави кур“ |

својој матери. Краљица ни не снива о тој пакосној судбини, док њезин негдањи паж после 25 година не искрене у Паризу. дн се нађе случајно у нелској кули и сазна ко је прави убица толиких племића, што нађоше у Сени свој гроб. Краљица сазнавши за, тога опасног противника даде га затворити у намери да и њега убије, али се у тамници увери, да,

је то њезин негргашњи миловник. То не смета ништа: он би био као и други убијен, да несу у “ његовој руци хартије. које сведоче њезину кривицу у очиној смрти. Место да га убије, она, га од страха начини државним канцеларем, па да би се њега опростила, обећа пи њему тајни састанак у нелској кули, да тамо умори тог последњег сведока њезиних недела. Али судбнна хоће другачије; оним ходником куд је оцу ваљало проћи, прође син и беше убијен баш у оном тренутку, кад је отац краљици у кули испричао, да је њезин последњи љубавник — главом њезин син. На крају дође стража, којује сам канцелар наредио, и уапси све редом.

Није ли то доста и за јаке живце, а да како ли ће. то да поднесу слабиг Па ипак има то дело својих добрих страна. У њему се казује, како један злочин вуче за собом све друге нове, и како се сви скупа казне по заслузи. А може ли веће казне бити за неприродну матер него кад проводи љубав са својом рођеном децом. Ми гледамо где се на крају дела сама ужасава по благодари Богу, што је својој деци „јошмати“ Али ми не видимо потребу. за што да се тако пемилосрдно потенцује казна покварене жене, или правије да речемо: ми не увиђамо потребу за што да нам се износи тако екеесивна поквареност пред очи. Што не користи, то шкоди! Ми нисмо задовољни ни са грижом савести такве грешнице, јер су нам њезини греси сувише гнусни. — У добре стране дела можемо убројити и то, што је у њему изведено јединство времена, једна врлина, која се у романтичким драмама Француским ретко опажа. На послетку и то се може уписати делу у заслугу, што је вешта, зашлета и пуно занимљивих драмских призора.

Да саберемо све то морамо рећи, да се ово дело може упоредити с јаким пићем, кога се ваља клонити, јер опија и квари, и кога ваља, као од прилике ракију, употребити само за — лек, Нелска је кула један врло вешто драматисан Француски роман новијег кова. У недостатку праве драмске радње чита нам се тај роман вешто с позорнице и ми га слушамо с оном истом пажњом е којом гледамо у загрејаном цветњаку — ексотичне биљке.

Предетава, је испала врло добро. Ружићи Ружићка, (Биридан и Маргарита) играли су без мане. Особито лепа беше ружићкина, игра у последњем чину. Недељковић (Голтје) и Суботић (Орсини) били су на своме месту. Остале су улоге мање више незнатне до једне Лесковићеве (Филип) која беше слабо изведена за то, што глумац није савладао техничне препоне у језику. Најбоље игра глумац, кеји пе мора да се обзире на шаптала: шаптало дреши језик али везује игру, а говор без игре је тако несносан за гледаоца, као што је пријатна лепа игра без говора. !.

Издаје управа српског народног позорншта.