Pozorište

вец дана опет моћи играти, Она црташе себи | будућност најлепшим бојама. Само што кади. кад болно грчевито трзање речи њезине у лаж.

утериваше,

Иначе вам дознао, да јој је врло На биће. Сувише је поновита, те ни од кога не хтеде помоћи заискати. Управитељ, који јој даде допуст, ништа не уради-за-њу — и тако се она“ огра=

ничи у болести својој на оно, што је баш најнужније. Не говораше ми, како јој је. Само та-.

кав романтични створ могаше таку невољу трпљиво еновити, И мени приповедаше читав роман о своме имању, али ја сам знао, да имам посла само — с романом! |

И те кад јој дадох назнање, да знам, какве ву њене материјалне прилике, тек тада ми плачући и признајући рече: „Ја сам себи све тако лепо,и појетички предетављала а.— како се све друкчије збило !“

Кажем јој. да заје професор Стравош потанко

34

распитивао за њену судбину, да је обећао, да ће је, кад опет оздрави, немачким позориштима препоручити, и да св у круговима немачког позоришта најживље за њу равпитује.

„дар се још сећају на мер“ запита радосно, и преко лица јој пређе весео осмејав, преобра| жавајући јој бледе црте новом надом.

__„Кажите,“ мољаше ме, „дами није тако зло, и ако гласови, које пакосне другарице о мени разневоше, не умукну, ја ћу-се обући и, ма- да вам болна, доћи ћу у позориште, да ме људи виде, ида...“ ту је опет снађе бол и дрхтање и ја је замолдим, да дегне.

Дао би Бог да се њени снови о лепој будућности испуне, Било би сувише грозно, кад би се толики дар, толика тврда воља, племенити понос, кад би се таке депе особине разбити морале о стене хладнога, малодушнога, света,

Овако пише бечка „Стара Преса“ о глумици, | којој је име — Марија Јеленска,

–—екљаррс а Та = пи ЈЕ „Мар“ 1 ЈИБТНОСТИ, ОСОБИТО У, алчко

(Свршетак.)

__Изостављање манире, то је, као што смо повушали доказати, на сваки начин негативан услов истините уметности, Али за то и ако се изостави манира, то није ипак никакво јемство за праву уметност, и то баш за то, што је изостављање манире негативне природе,

Може бити дакле престављача, а и има их, бев манире, али за то опет нису прави умет-

ници, који ву покрај свега тога што престав- |

љају без манире, сухопарни, и прозаични, а то долази отуд, што изостављање манире није још никакво јемство за дух, што ствара.

Је ли дакле могуће маниру, која је поникла, из душевне слободе као што емо доказали, уклоднити и савладатио Јесте, и то само пун што ствара чинове,

"Тете приповеда, да је своју безмртну Ифитенију у Италији једној величаственој статуји свете Ататеје читао, да би сваког часа могао испитивати, да ли те речи могу истицати из тих уста, Ако би нашао да најмања маленковт не одговара слици, тоби одмах изменио израв, јер га је сматрао као не потпуно 'идедлан; и као излишан, који квари хармонију између слике и речи, У том смислу треба свави

приказивач и приказивачица у духу да стави карактер углађен и савршен пред машту, те ла испита, да ли товор тим устима припада, да ли тон, кога он наглашава, стоји у хармонији са характером, кога у својој машти пред вобом има. Нађе ли дакле приказивач, да краљ Лир, Мекбет, Ромео, или приказивачипа , да Дез| демона, Јулија или Марија Стјуартова, не могу тако товорити и понашати ве, то је онда знак, да та слива ште се приказује не покрива песничку слику; да мора иди песник или приказивач промене предузети, да буде потпуна хармонија између слике што се приказује и песничке слике, Само на тај начин приметиће прикавзивач маниру, т.ј. самоће тако моћи доћи до убеђења, да ли одговара. висина или дубљина гласа, или у опште цео темељни тон песничком захтеву; песничком нацрту, кога: има да прикаже, 2

Први је услов, да овај процес за руком пође на сваки начин тај, да глумац јасну слику карактера у машти својој има а друго да пази, и да се равна шта му критика каже, и да не чита са негодовањем критике ако га баш тде год критика немило дирне, јер права вритика