Pozorište
Ваља нам такођер споменути, да је од г. 1840 до 1842 учитељ сарајевски Алекеандар Бановић из Дубровника основао дружину од својих Ђака у Сарајеву, па по што се није могао држати, дође у Србију, где је преминуо у Неготину као чланокружнога суда,
Године 1844, склопи Константин Поповић „комораш“ у Новоме Саду драговољно предетављачко друштво, већином од чланова своје породице, То друштво даваше 1844 и 1845, под његовом управом више позоришних представа у гостионици, код фазана,“ спроћу садашње нове позоришне зграде,
Предетављали ву: „Турке у Босни,“ „Кнеза од Херцеговине,“ „Два оца“ „Пастирку)“ и друте комаде,
Представљачи беху: Васа Јанковић, Димитрије Поповић, Димитрије Калић, Ђђорђе Рајковић, Милутин Поповић, Дим, Михајловић (Мита „барон“), Милан Д. Рашић, Сима Поповић, Глиша Новаковић; — Катарина Петровићка, Анка Поповићева, Софија Стојановића, Катица Анаставијевића; — за дечије улоге: Апа Поповић и Анка Новаковићева,
Предетаве те изазваше онда тако одушевљење, да је Радивој Стратимировић испевао А. Поповићевој оду, из које ћемо, по опомињању, навести овде један одељак:
„Пријатности у златноме руну. На Талије бајателном чуну, Душа м тежи 6 цели,
Где се среће бели
Рајског двора красота !“
Исто тако од 1845 до 1847 појављује се позоришно друштво у Банату; те даје представе у 8. Бечкереку, 8, Кикинди, Тамишвару, Сомбору ит од У овом друштву обравовали ву се глумди: Кнежевић, Александар Поповић и Протић,
Представе оваких позоришних дружина потхрањивале еу љубав. српском позоришту, па су биле с једне етране зтодно средство противу
=== 4
ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
| („Циганин“), позоришна игра у 3 чина од Е. Сигли| гетије приказана је на нашој позорници први пут усу| боту 15. децембра. Ову позоришну игру посрбио је Ју-
(Наставиће се.)
| | |
туђинске наметнице, а с друге опет умањаваху предрасуде против глумачкога реда, јер су обично представљали младићи и девојке из бољих кућа. Ево како пише о томе неки дописник из Панчева у 18. броју „Магазина за художество, књижество и моду“ од г, 1889: „Кад узмемо да су житеља наших шчедре руке сиротама подпора, и да је ревност њина к народном благу подигла и основала собетвеним трудом и трошком црковно ново пјеније, и друга полезна заведенија, то јошт ердечнои жељно очекујемо на содружество Србеких дилетанта. (О каквим су благоволенијем примљена оно неколико представленија позориштна, која ву пре 4 године |, Јоаким Вујић, и Г, Давид Рајић погранични школа директор завели; то и данданашње похвале и опомињање еведоче, Ми сваки дан радо походимо и помажемо (туђе) театрално друштво, и братски с малим числом Њемаца (Мадкжара — не можеш наћи) придржавамо та; а шта би и како би еобствено грејали и уважавали2 Кад за туђе блато лепе жртве на туђ олтар приновимо, то би двојином више и радостније наше блато, наш жртвеник дизали и красили, 0! оће ли се вкоро жеља наша испунити, оће ли Србљин још који пут на српском пезоришту (барем) видити Милоша Мурата парајућаг Оће ли видити, како млади Урош последња гра-= на Неманићевог племена под тешком топузином зверског Вукашина умирег — дће ли гледати, како неустрашими Ђорђе гордог Турчина смртоносни рог сломијаг — Шчедра је рука србска, и благодјетељна гди се народног блага и среће Рода каса !!! Наша браћа Новосађани први између Србаља Театер заведоше; ми желимо дан стигнемо и превазиђемо у родољубију и подпоматању народне среће и напредка. Шта више, и само овдашње зданије театрално купио је Србљин, овдашњи житељ и житарски купац, оце Србијанац (Дратичевић),“
стин Милан Шимић, музика је од А. Милчинсвога. Сиглигетијев циганин приказан је код нас први пут,
али то није први епглигетијев комад, који се код нас
представљао. То је доказ, да се његови комади код нас
1
зар пете та