Pozorište

џић Абердај, Владан Ђорђевић, Чедомиљ Мија. товић, Драгутин Јовановић, Димитрије Новаковић. Стева Попевић и други, Доцније прешла је ова управа у руке сталнога одбора,

И у време кримскега рата покушавали су неки ђаци и чиновници представе у Београду У једној кућици на „шанцу.“ Друштво је ово морало престати због сукоба ве Турцима на пређашњој „Варош-капији,“ Али се од тодине 1856, већ живље и еталније почело да се ради у дворани велике пиваре. Овим Лазе Прапорчетовића, који је и на бини умео ва евим тачно да импровизује стихове у народноме размеру, па онда Мите Поповића, који је нарочито као „Вук“ дивљење пробуђивао, па Н, Субатшића, омиљеног

—— са=стеб

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Граничари“) представљени беху у недељу 16. декембра. Та драма као да при постању евом. по туђем узору, прилагођена беше само нашим приликама, а како су се те прилике са свим измениле. то је наравно, да су се мноте партије у њој преживеле. Ми се само радовати можемо, што смо из тога израсли.

Неке улоге беху у новим рукама. Добриновић као | Гргта понео је тога вечера веома тешку улогу, и ако му | ваља приметити, да за „чичу“ беше превећ брз у гово: ру и неким гестима, али местимице подсећао нас је на најбољега приказивача те улоге, на којега се угледао. Пешић као бава учинио је, да смо те представе заборавили, да нам представљач интриганских улога није овде. Марковић као Андрија беше на свом месту; само на збору код пркве, у лудилу, провирила је мало маска. Лукић као Смиљанић изазвао је, својим одушевљено исказаним родољубивим говором, за свакога правога глумца сигурно одобравање. Међу представљачима од пређе прво место заузима Маринковићка као Мада. То беше једна од њезиних најпромишљеније изведених улога, У опште њезино непрестано очевидно напредовање мора по вољи бити сваком пријатељу позоришне уметности. ИЛ. Хапићева, не само као Каролина, него у опште је учинила знатан корак напред; сад игра и с већом вољом и уметније. Ј. Поповићева, као Милева, није била овога вечера на свом терену, али није ни покварила. 30рић пуковник познат нам је од пре; његова игра одговараше војнички педантскоме праведнику са владалачком влашћу помиловања, Б.

ОИ ВН И По Е. " (Нов светац.) Неки трговац у Тријенту продавао је сличице, што најбоље пролазе, па је тако дао правити и силу божију малених гарибалдијевих сличица. Те сли-

ош

„ћир-Јање,“ на Маше Ранковића, хваљенога, „Мула паше,“ па Јов, „Бате“ доброћудног старца, па Глогића „Милорада,“ па Рушчуклића „Рада Неимара“ и осталих већ напоменутих, — истакао се био од Ђака нарочито. Светозар Поповић, чија је сеоска драма „Драгоје и Смиља“ добро примљена била, Осим њега Милутин Стојановић, Д. Рајовић и још више ђака, Од женскога оеобља приступила је била тђа М, Крчединчева, која је још некада у Београду и Панчеву излазила, на иозорницу. Иначе је вредно споменути, да су највише на тласу били од ђака: Стојан Сарафкостић, у старијим женским улогама, и (, Бантић у улогама девојачким,

(Наставиће се.)

чице док су пролазиле, пролазиле, али опет за то остаде их доста на врату трговчевом. Шта ће да ради, да не остане у штети» Домисли се! Даде еличице метнути у оквириће од кинескога сребра, па их поче продавати као слике светога Хризостома. Побожни тиролци разграбише све те слике на јагму, ла још да их је било. Дописник неких немачких новина дође ових дана у Линц и опази о врату неке слушкиње у гостионици Гарибалдија, у сребрном оквиру. „Кога имате то овратуз“ — запита слушкињу. „А какав сте ви јадан хришћанин, кад не познајете ни светога Хривостома!“ одговори безазлена слушкиња.

% (Парница због пољупца.) У Новоме Саду удварао се неки господичић лепој касиркињи у некој кавани, па заиска неки дан од ње, као у шали, да та пољуби. Лепа касиркиња одговори му, да ће га пред свима гостима У кавани пољубити за педесет Форината. Он пристаде, а девојка га пољуби баш онако од срча, да би многи старац дао за такав пољубац и пет пута толико. Господичић предаде јој папирић у руке, а девојка повикне весело: „Ево педесетице за сиромашне, који гладују.“ да тим размота, папир, а кад тамо, а оно само десетица. Девојка поче тражити од говподичића још четрдесет Форината, а каваљер не ће да их да, одбијајући своју реч на шалу. Шта давле да се ради Девојка ће да иде суду, а суд ће јој ваља да досудити што буде право.

" (Жена уређује правне новине.) У Чикагу излазе једне правне новине, а те једне уређује жена, госпођа Мара Брајдвелова, која се већ од четрдесет година бави правним пословима. Кад се удала, омили јој се посао мужевљев, те се даде на науку, и, како веле, претекла је у вреноћи свога мужа, и ако се он на далеко слави са своје вештине.

Издаје управа српског народног позоришта.