Pozorište

ДАЉЕГ 230 МАЈА

пре примила новосадека читаоница, а доцније сав народ у евоју заштиту, Било је онда и уН, Саду говора, да би ваљало из Загреба дозвати каквог вештог глумца, и њему предати арти-

стичну управу над овим почетницима, На срећу |

преотме мах противно начело, да завод и тлумци треба пре света да одрже значај народни, а 6 уметношћу нека се корача напред, ма и спорије, али тим сигурније, Тако се под управом и непосредним еложним утицајем народних књижевника почело развијати наше позориште у Н. Саду у правцу чисто народном и идеалном, напредујући сваке године и у позоришиој уметности и у своме утицају на народ У глумаца беше родољубља, одушевљења, јер се то код њих и тражило и неговало највећма. За дванаест тодина бавило се то друштво свега готово четири године у Њ, Саду; а овам година ван Новога Сада, и обишло је за то време више пута ова наша места: Вуковар, Осек, Карловце, В. Бечкерек, Суботицу, Панчево, Земун, Београд, Вршац, Темишвар; Чаково; В, Кикинду, Сенту, Сомбор, Митровицу, Винковце, Брод, Нову Градишку, Пожегу; Белу Цркву, Арад, Липово, Нови Бечеј, Стари Бечеј, ентомаш, Бају; Модош,

Руму, а предетављало је о Видову дне на слави

код манастира Раванице и у војничком околу под Иригом. Из овога ву кола изашле готово све боље енате нашег и београдског позоришта, и то дол, 1868, ови: Д, Ружић, Д. Ружићка, М, Кола» ровић Љ, Коларовићка, А, Максимовић, (0, Максимовићка, |, Рашић, М, Рашићка, Л, Телечки, М. Гртурова, ђ. Пелеш, Н. Зорић, А, Савић, П, Маринковић, Ј, Маринковићка, К, Хаџић, М. Бошњаковић и други; а од 1868 т, ови:Ј. Поповићева, К, Савићева, Сава Рајковић (Анђелић), М, Суботић В, Марковић, Л. Лугумерски и жена му, В. Поповић, Л, Хаџићева, Л. Маринковићева, А, Лукић, Б. Стефановић, Манојло Србендић, М. Станчић, ђ. Соколовић, Љ, Петровић, А. Пешић, Ј, Божовић, Љубица Зорићева, Б. Хаџићева и многи други, Глумци ву се вечбали у свирању, певању, прквеном појању, предавани еуим језици,и упућивани су; да и сами за се читају и раде. Године 1862, дође у Београд у лето загребачко; а у зиму новосадско друштво, Том приликом почело се и у Београду у почетку 1863. радити о позоришту. Састави се глумачка дружина, у коју дођоше и из Загреба и из Новога

(ада по неколико чланова, Ако и није био велиброј чланова, који су прешли у Београд, ипак је потрес за оба друга позоришта био толики, да их је заљуљао из основа, Наиме у Загребу одбор одмах по одласку својих чланова у Београд преда сву артистичну и административну управу у руке доондашњем редитељу Фрајденрајху. Овај доведе позориште за тодину дана до пропасти, Позориште се затвори, чланови се разиђу, и тек по што је одбор 1864. на ново узео управу у своје руке, и по што је артистична управа дошла под контролу књижевних људи, упутило се загребачко позориште опет напред, и од то доба радња му није више била прекидана, и ако ова радња беше увек слаба према новчаним ередствима, којима се тамо могаше располагтати,

У Новоме Саду уздрмао је одлазак неколицине чланова из друштва и репертоар и дисциплину младе позоришне дружине, и кад се томе злу хтело помоћи строгим правилима букнула је побуна; налик на ону у Београду у тодини 1871, Та побуна свршила се тиме, да је отпуштено још седам чланова. Тако је и: новосадски позоришни одбор принуђен био целу управу предати у руке једном човеку, али је није предао редитељу као загребчани, него једноме одборном члану, као управитељу. На овај начин опоравило се наше народно позориште унраво за толико времена, за колико је загребачки редитељ њихово упронастио.

Сад да погледамо на београдско позориште у првом његовом времену, од 1968, до 1865,

Први одбор као да је желео непосредно управљати новом глумачком дружином, јер та у почетку видимо подељена у три одсека: књижевни, уметнички и економни, То је.било налик на уређење новосадског позоришног одбора, само 6 том разликом, што је код новосадскот одсек књижевни и уметнички спојен био, што је свакако боље и практичније, по што су код позоришта оба ова момента, и књижевни и уметнички, тако тесно везана, да се ни по што не дају цепати и делити; јер и књижевник треба да је исто тако поввећен у суштину позоришне уметности, као што и глумац треба да је посвећен у књижевност, ако жели бити и један и други позоришту од користи, Ако то стоји, онда се ни у начелу не може одобрити, да се у позоришној управи цепа књижевни моменат од уметничког и да се оба та момента изједначе; него

1,