Pozorište

7777“ У НОВОМЕ САДУУ ЧЕТВРТАК 21. МАРТА 1874. ---—

за ПОЗОРИШТЕ

и и 44 БРОЈ 9,

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА По ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА нови сад 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАДЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ од ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА жиг СВАКИ ПУТ.

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак)

Тако би ваљало, да је и овде рађено те 1852, |

године. у место зидања ваљало је дозвати Стерију, или Николића, којима је позориште на, ерцу лежало, па их ставити на чело позоришне упра-

ве. Ваљало је скупити расуте старије глумце, |

којих је онда на броју још прилично било; а који би се број могао попунити епособним младим људма из оноликих дилетантеких дружина, које ву највећма цветале баш у то време, год, 1850, — 1851, и с ове, и с оне стране Саве; којима би се придружила за пело по нека добра снага и из Загреба, где се у то доба такође изгледало народно позориште, али га још није било. Од окупљених 15.000 талира могла се давати позоришту субвенција; а представе су могле бити и

у пивари, или ма на ком другом месту, Тако би

се тлумачко друштво вежбало, реперторија би се множила, народ и публика имали би пред очима, ону етвар, за коју се од ње жртве и прилози

тражили, па би се таком позиву боље и одзи-

вали. Тако би се дошло временом и до зграде,

ако не путем прилога и државним средствима, 4, | оно опет — као и сад — дарежљивошћу по- | којног кнеза Михаила, који би за цело још 1860, | учинио оно, што је учинио 1868, Али што је | најглавније: Београд би у том случају стекао |

био себи народно позориште још г, 1852. пре Загреба, и пре Новог Сада; а овако га је сте-

као истом год. 1868, и пустио је, да та у вре- |

мену претеку и Загреб, и Нови бад,

ске радње Стеријине, Првенци његови сепадају у пређашњу епоху: „Светислав и Милева«

(1827.), „Милош Обилић“ (1828), „Наод Симеон“ |

(1830.), „Лажа и Паралажа“ (1820% а у ову: „Тврдица“ („Кир Јања“) г. 1837., „Покондирена

_ тиква“ (1838.), „Зла жена“ (1838.), „Тврдица,“ · друго издање (1888.) „Владислав“ (1842,) и дру-

го издање 1843, „Сан Краљевића Марка“ (1848.),

„Светислав и Милева“ друго издање (1848), .|

„Омрт Стефана Дечанског“ (1849.), „Ајдуци“ (1853.), „Женидба н удадба“ (1853,), „Лахан“ (1858.), „Београд некад и сад“ (1858,) — Атанасије Николић, чију смо „Аделаиду“ впоменули у другој епохи, као омиљени комад реперторије новосадских дилетаната, појављује се сад са делима „Зидање Раванице“ (у рукопису, али омиљен и врло често представљан комад, и у само најновије доба), „Краљевић Марко и Араџин“ (1841.), „Драгутин краљ србски“ (1844,) — Матија Бан штампао је своју „Мејриму или Бошњаке“ (1851,)

Сад још да наведем неке моје „скрупуле,“

У бр. 54. „Позоришта“ (1878.) стоји, „да се у Новоме баду год. 1840. разишло позориште, и да ву се тад глумци поделили на две стране:

једни да су отишли у Београд, а други у За-

греб,“ — Белешка т, Брежовекога не спомиње ништа о дељењу глумаца на две стране, дн вели, да ву еви отишли у Загреб, и оданде преко Карловца и Сиска дошли у Београд. — Које

је сад правије 2

Даље: ; Г. Брежовски прича, да је новосадско дру-

| штво још 1837. било и у Земуну и у Панчеву, У еву епоху епада најглавнији део драмат-

и да је већ у месојеђе 1838. опет представљало у Новом Саду, За тим вели, да је на измаку Г, 1839. добило позив у Загреб, куда је и отишло 1840. — Овде видим неку празнину. Од месојеђа,

а