Pozorište

реге

том од г, 1789, ако је и заостало у исполинским ратовима. од г, 1792. до 1815. и у наступивтој повле њих општој реакцији; — ади није никад ва свим престало, и ма и спорије и у тишини,

али се у толико већма и поузданије ширило, док

није мало по мало еве народе и вве слојеве људскот друштва обухватило,

Унлив овај Јовифове епохе опажа се на свима народима у тадашњој Аустрији. Скоро сваки датира свој народни уекре и препорођај од доба Јовифовот. У то доба спада прва врпска књига Довитејева (1783.), први ерпеки позоришни 10-

кушаји (1787. или 1789.), % и нрви ерпеки парламенат, народни сабор у Темишвару (1790.) показао је српске говорнике и државнике, које је десетотодишња реформаторека влада Јосифа П. произвела,

Нето се то опажа и код Мађара. И њиова ли-

· тература, позориште, народна и политична свест,

почиње се развијати и добија већи нолет под

| владом и после владе Јосифа 11, највише услед „отпора е којим ву одбијали његове „германиза-

торске“ покушаје у Угарској и Ердељу,

(Наставиће се)

срне СррракоС

„ПОЗОРИШТЕ“ НА СРПСКОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ У КРАГУЈЕВЦУ, САСТАНАК 17,

У ЧЕТВРТАК 10, ЈАНУАРА 1574. РОДИНЕ,

(Свртетак.)

М. Ћирковић, Ја сам 1871. г. био против народног позоришта. (Чује се: 1870 г.). Ово народно позориште не принови чини ми се никоме никакве вајде. То стоји, да је позериште лепа ствар, али оно је лепо само за онога, који га гледа у Београду. да нас оно није лепа ствар, јер га ми никад не гледамо. Сад да га ми плаћамо и да вучемо толику штету око тога позоришта, а овамо се предлаже ретал на дуван, оћемо већу дацију, а међу тим издавати новац на такве излишне ствари, које нам нису нужне, — ја мислим да није паметно. И за то сам, да се позориште даде приватном лицу под аренду, па ако га нико не би хтео узети, оно нека стоји.

Н. Радовановић. Ја имам неколико речи да проговорим, особито због предговорника, који мисли да би требало позориште затворити. Али за мене то није, за то,

што је то позориште скоро начињено, а зна се, које био _

основатељ тог позоришта. дна ве, да га је основао покојни кнез Михајло. Дакле то би било срамота, да га сад затворимо. (Чује се: Није срамота!). Но да буде онако, као што је одбор казао.

М. Ћирковић. Г. Радовановић каже, да је ерамота кад би се затворило позориште, но ја мислим да је већа срамота, кад напуштамо оне стваре, које су нам преко

нуне. Нама се више пута каже, немамо новаца, кад св . тражи што о границама, где су ствари нужне и потребне, |

од чега народ трпи велику муку, и-што није сада више

у буџету одобрено него три до четири карауле да бе.

направе, а што се народ мучи, преза, крвави се и упропашћава се, ту нема да кажемо ајде да се помогне, а на овакве ствари, одма дајемо новац. Ако оће тај Београд

да се дичи с позориштем, нека плаћа па нека ужива; а |

ми немамо новаца, па не можемо ни да плаћамо. М. Радеванов. Ја мислим, да то што је казано, кавано је више у разговору. Али предлог је сасвим уме-

стан, и мислим, да о томе не треба даље ни говорити. |

Ја нисам тога мишљења, да се не помаже онде где народ пати; и ја сам за то, да се помаже, но само сам говорио, да је позориште једно просветно средство, пада за то треба и да остане.

М. Ћ. Милићевић. Ја врло уважавам мишљење оне гоеподе предговорника, који као подсећају на стање имовно у опште у земљи нашој, и који тиме хоће да кажу, да све потребе, које долазе, да се намирују путем државних издатака, буду процењене, и да прво буду подмириване оне, за које се мисли да су прече, да су неодложне, да су ширег значаја и озбиљнијих посљедица.

По томе ја у напред хоћу да изјавим свој пристанак на оно, тито је одбор урадио, макар да бих сам, кад бих давао свој глас, независно од тога шта је одбор радио, остао при суми, која је била за целу годину прорачуњена, и која је и до сада ишла за то; али сад, саглашавајући се соним, што је одбор казао према примедбама које постоје, ово неколико речи што хоћу да речем само поводом онога што је г. ћирковић напоменуо, да ми не идемо сви у позориште, да не виђамо сви шта у п080рипетту бива, и но том, да позориште није установа, која задовољава народне потребе, потребе ошште: ја се не могу с тим саглавити, и ако врло уважавам мишљење говорника, који хоће да процењује сваку народну потребу, па пречој и прече задовољење да да.

Има установа, које не могу у један мах да буду очите свима сувременицима, не могу да буду на сваком месту, не могу у један мах да задовоље све грађане једне земље. Али тим не мање те установе благотворно раде на цео народ. И ако су на једноме месту, оне су корисне за сва места; и ако не могу у њих да дођу сви, да виде шта у њима бива, у једно време, оне, тим не мање, свима и свуда бивају од користи.

Позориште је установа од таквих установа. Ви ћете се, тосподо, сетити наше историје; сви се усхићавате