Pozorište

)

им 98

|. облику догађаја или радње, а све што људе доводи ма у какав одношај, радњу или положај, све је то радња или догађај. Разлика је међу радњом и догађајем, што је радња онај одношај, у који човек од своје воље долази; радња је то, што он сам чини; а догађај је онај одношај, у који га други уводе, дакле је оно, што се с њиме збива,

Можда су дакле особе,што раде, средства,

|

којима се постизава радња, која ваља да про= |

„буди или да пречисти страх и сажаљење Нису ни како! Нису ни саме особе, што раде, каб ни догађаји што нису средства, којима се трагичка или комичка намера постизава, иначе би свака особа и сваки догађај кадар био то учинити, као што свако узбуђење страха и сажаљења или смеја исте страсти у гледаоцу чисти,

На послетку дакле стоји све до тога; вакве су особе» Те особе, које ваља да изврше тратичку или комичку радњу, морају имати извесне особине. на себи, морају имати нешто, што је у њима, што их натерује на радњу, и што вамо по веби без посебних особа, без посебне радње буди страх и сажаљење, пату чаробну особину износи на видик само помоћу особа на радњу натераних, да би дало непобитна, доказа 0 њојзи,

Тих особина има од две руке, Обе особине исте ву у шаљивој и у жалосној игри, једине су које воде цели уметништва, али су те оеббине једна другој сасвим противне, исеључују се међусобно; пи у томе као да је одеудно питање, Ове обе особине, које се морају налазити у особама што раде, ако ће да се постигне намера уметничког дела обе врсте, јесу: страст и илеја,

У нама живе две свемоћне снаге, два животна, облика, два света, осећај и мисао, сирово уживање и апстрактна идеалност,

Када радња срца нашег у извесном правцу превлада, када човека са свим у добром или хђавом смислу обузме, зове се страст, Радња духа нашег, када се искључно једној ствари управи, е овом једном се бави у добром или рђавом смислу, исеључујући све остало, зове се идеја,

· Страст у крајњој мери може постати злочинством, или бива смешна, идеја у последњој гра=

ници може бити бесмислица или будалаштина, Страст и идеја су као две особе, као две при-

| роде у нама, које се често једна из друге ра-

ђају и ипак су са свим једна од друге различите, Једна обара другу, једна допуњује и разорава, оживљује и угушује другу. То су два љубавника, која се љуто мрзе и која се ватрено љубе,

Овде се не захтева, да потање описујемо страст или идеју у појединих људи; није нам овде стало до тога, да кажемо, како се изражава страст или идеја — то је посао песников — 'него да обоје, или једно од оба, чим се појави у особама што раде у драми трагичке или комичке врете, намеру те песничке врсте мора извршивати, Шта је још нужно за ближу карактеристику страсти и идеје, то ће бити ниже наведено, тамо, где буде реч о историјеком раввитку оба ова средства за драматску уметност,

Драматуртија, дакле наука о законима драматске уметности, прешла је у своме животу, који је кроз хиљаде година трајао, до данас три доба,

, Прво доба је аристотелово, доба старе драме; друго је доба шекспирово и лесингово, време праве романтике; треће је доба шлеглово, тиково, или боље рећи солтерово, време садање романтике, које се ЈВ јединим романтичним назива,

Четвртог, садањег доба (доба лажних Роан тика) нема, јер ми стојимо у каосу, збрци, о кбјој се може рећи, што је рекла Готтедовица : »блабу славу стиче онај, који пише позоршина дела,“ Тим је хтела рећи, да само новац подстиче на писање тих дела,

Овде није место да говоримо од томе, колико се изгубило од аристотелове појетике, ла ли је дело то писао сам Аристотео или је можда који од његових слушалаца скупио му предавања, То нека испитују људи, који се баве науком о језику, Доказано је, особито је Лесинг често товорио, да је ова појетика научна зграда аристотелова и да треба јако жалити, што се није у целости одржала, Доказивано је, особито је Лесинг тврдио, да нам оно; што се од појетике аристотелове одржало, довољно може накнадити изгубљене делове,

(Наставиће. се.) .