Pozorište

„~~~ НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 30. НОВЕМБРА 1874. ~

ШТЋ

аб во), је

о па Пе УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40. АНА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСИ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА жиг СВАКИ пут.

ТРАГЕДИЈА И КОМЕДИЈА.

(Наставак.)

Средетво. које су употребљавали стари да им драма постигне намеру своју, била је једина страст. Страст, која је у особи, што ради долазила у сукоб са промисвлом, са вудбином (Фатумом), с авторитетом, који све притискује, чини јој криво и каје ову кривицу или смрћу јунака, или потчињавањем под авторитет, под вудбину, Људека страст, која у борби са божанским законом пада била је у старој трагедији средетво, којим се у срцима еувремењака страх и сажаљење будило и чистило, Тиме је на позорници чињено право богоугодно дело, служена је права божија служба у другоме облику, За то је стара држава неговала своје позориште као политичко-релиђијозни завод за изображавање на-=

бодније појављивала, што се она с већим правом одупирала окорелом закону: то је ова слу| жба божанска више потресала, била је од више | утицаја и целисходнија;и чиетила је у срцима јелинским страх и сажаљење, јер је оном“, који нема страха и сажаљења, показивала, да сваки онај, који вређа богове, бива кажњен, и да ч0век у животу врло лако и нехотице срџбу 60жију на себе и на друге може навући, да је давле безбрижноме нужно имати страха и сажаљења; е друге је пак етране ономе, који има сувише страха и сажаљења, доказивала, да су сви други, и најбољи, каб и он судбини подложни и да претерани страх и сажаљење тако исто слабо чува од еудбине, да јој шта више још пре у чељусти одводи! Овако мишљење, које је пробијало цео живот у старих, давало им је ону достојанствену мирноћу, ону озбиљну веру и ону веселост, која се за ввој удес није нити сувише нити мало бринула, нето ее'у еваком по-

| Ва =

рода. Што се у особама које раде страст ело-

ложају заодевала врлином. Борба људске страсти противу вечитих богова провлачи се као црвен конац кроз целу класичку драму; као што је у делом старом веку човек за тим тежио, да се оелободи испод јарма судбине, па да постане слободан, Аристотео дакле за то даје толи= ку вредност доброме цртању драматичних карактера, што је њему страст једино средетво, којим се трагичка кривица, трагичка радња и њена цел постизава, Разноликост људских страсти била је према једноликости судбине у толико важнија, што је могућном чинила разноликост и живосту радњи. Јелини нису држали за нужно, да представе целог потпуног човека, него само страст, која је у њему оличена, дакле оно, што је опозицију; што је борбу дизало противу судбине, Човек је у њих оруђе своје страсти, која се бори против спољних прилика, која се обмањује и која радњу извршује. Добрим карактером зову стари онога човека; у коме је страст живо нацртана,

Стари је век дакле страшћу постизавао трагичку намеру» трагичку идеју не познаје он, као што за њу незна ни Аристотео.

Не треба казати да стари за њу знају! Неки веле да је њихова идеја ово: Човек самртни са својом вољом и својим осећајима не може се уклонити при највећој пажњи божијој наредби, То је по себи идеја, али то није посебна уметничка идеја, него је то општа идеја целој њиховор времена; то је њихова вера, то је морална претпоставка њиховог живота и свију њихових грађанских установа, Што пак као општа основа целе епохе важи, што је већ цео живот прострујало, тито' је постало актом, чињеницом: тд

није посебна идеја у смислу уметничког дела,