Pozorište

без леду у тугу бада, тражећи за то павалице

прилике. Ако се уображени или прави. узрок не.

веселости не уклони, то постаје од ње жалост,

која изгубљене радости упоређује с туђим ра- '! достима, -подотиче-човекомраост, тражи манасти--

ре"и пустиње, гле обично свртује,

Жалости_је- слична сета- и јадовање,

Сета зна за своју немоћ, па нариче, иштући помоћи ; јад, јадовање подрива душу,

Извор јадовању је слабост телесна, због чера му подлежу обично слабе женске, а од: људи по највише меланколици. Женске особито воле ја= довати, а меланколици постају вамоубице, У овом афекту унотребљује се апострофа и метафора, Говори се, кад смо у њему, гласом; којим иу болу,

УП. 0 страху, Извор овоме афекту је нагон самоодржања,

Јер страх се не роди с човеком, већ се унесе у њега спољњим утисцима, У детету се он прво.

претњом и плашењем подстиче, Како. онај, који Је сре а тако и онај, који је несретан, боје - се, који мање, који више, (Страх од

наше свести И од вечитости леп је узвишен,

моралан и вазда чини утиска на позорници. Страх од зла, што прети, увећава, зло, он чини, те нам се често привиђа опасност, тде је нема, одузимајући одважност ономе, који му се подаје, Аво угрејана, машта учини, те нам опасност дође врло. велика, то се страх претвара у ужас, који је већ многога стао живота,

_ Одважност и познавање себе сама скоро сваки страх савладају, овим страха од наше савести, чији громки глас из дубљине душе ОдЈбЕуЈе И тек са животом престаје.

Као сваки афекат, тако је и страх код различитог темперамента различан. Сангвиник бега;

„етоких људи постаје ипербола;

колерић застаногкао укован, преда се гледајући; меланколик скрива ве, лутајући плашљиво ; Флегматив купа, се у. зноју, бежећи, ако је! и: како можнид,. са. онога места. где је догађај или предмет страх му узбудио. Код страха се ретко даје употребити Фигура или троп; али код жеСтрах—као-- и плашња прекида дисање; отуд пбетаје стезање у преима, које рађа -особити, -полутласни_ тон, који не долази из преију већ из грла, И вика страшљивца тамна је, јер пе долази из прсију, Говор је његов бра, свеза речи лабава, У д очајању.

Кад ве човек боји великога, блиског и неизбежнот' зла, и кад се увери, да му се бететвом или одунирањем не може увлонити:то' онда нас стане најстрашнији од евију афеката — очајање,

Темпераменал и васпитање чине, те ве бчајање изражава различитим начином, Племенити образован човек трпљиво' сноси овај афекат; Необравован, особито аб је усијане крви, напада на себе и на своје тониоце најжешћим, животинеким беснилом, рутајући се сотонски' евојте рођеним боловима и беснећи сам Ми отАНу аб најжешће, |

"Санрвиник никад такб не очајава, ла сам на себе 'меће руку; колерик као сталан и ватрен још ређе, овим ако се не може другчије 'етасти од извесне срамоте,' Флегматика, може плашљивост и малодушност довести по самоубиства, меланколика обично на то наводи расположај душевни и спољни утицај; најбољи је томе доказ, што ву између пет самоубица за цело њих тројипа меланколици,

Песници употребљују обично при овом афекту климаке, персонификацију, на највишем ступњу иперболу. Боје тонова при очајању су као и при ерџби, плашњи, гнушању и ужасу.

(Наставиће се)

ЗАК ОШ

ЈА

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Карташ“), као што је наша поворишна, управа згодно пребратила обичних иначе „з0 година из живота, једнога карташа“ приказан је први пут на нашој позорници 15. децембра 0. г.

Фабула је овој новини у кратко ова: Син старог баРона Белена, (Лукић) Ђорђе (Ружић), страстан је карта, у чему га из петних жила подржава и навркује пријатељ му Варнниг (Марковић), који живи од карата. ђорђе треба да се ожени Амалијом (Ружићка) храњеницом