Pozorište

АДАМ 2%6 ада

демон у злом смислу,дла снага његова шири. се на очиглед преко сваке мере, шири се у бесконачност тиме што га је дух песников изабрао, да. се у њему јави, што је морало бити дн кад да престаје бити човек, он је дух. Јунаку моралне добре воље ми се чудимо и дивимо; за злоћу не маримо,.те тако остане усамљен. „ја сам ја, сам самцит собом“ веди Рихард. Усамљеност је ова узвишена у толико више, што се ту иште грдна, снажна воља да је човек издржи. Против злоће нису устали само добри, већи зли. Савез зликоваца и ако се склопи, није дуговечан, нестаје та самог од себе. У злу мора бити јунаштва и силовитости, а то видимо у Рихарду обоје. Злоћије једина цел, да он сам овлада свима, Рекли смо, да је зликовац увек усамљен; али у уметничком делу могу се и многи Зликовли сложити, само што сваки од њих оетаје усамљен, јер један гледи да сатари другог, и тако се роди добро, баш противно од онот, што су они желили, У „Лиру“ и у читавом низу шевкспирових драма од Хенрика ТУ.ДО Рихарда И видимо, вде великог зликовца сатари још већи, а највећи пропада због ништавила самога зла.

Узвишено се може допасти на два начина; или ако га, сматрамо као нешто што нам иде на обрану, или ако осетимо, да у нашим гтрудима има снаге, која је једнога рода са узви-

· шеним, и која је у стању да се уза њ дигне и успореди, У првом случају утисак је сувише детињаст, т.ј, ми се према узвишеном осећамо заклоњени и пуни утехе, као кад дете гледа своју мајку; или жена свога мужа. Или да кажемо краће: ми ту "не тражимо; да се успоредимо са узвишеним, нето да се покажемо да смо га заслужили љубављу и поверењем., У другом елучају утисак се прелива у са свим друвчија осећања, храбри наб у толикој мери да већ постајемо охоли; и желимо, да се са узвишеним све више и више меримо и успоредимо. А та свест о једнакости уздиже нас тако, као кад син стдоји поред оца свота, па у себи товори : Раван сам ти; јер сам лео од тебе; погледај ме, свога сина, који ће ти бити раван. Е

ГИ тако смо овим нашим расматрањима дошли до тога, да кажемо коју реч о ономе што ве у науци о лепоме зове трагично, али о томе

· други пут,

ври

ШТА ЈЕ У ДРАМИ ИДЕЈА, ШТА ЛИ ЈЕ ТЕНДЕНЦИЈА >

У овом листу била, је већ о томе реч, чиме | се овде каже о трагедији, "да то исто РАНИ И

постизавају намеру своју трагедија и комедија. Том приликом је говорено о разлици између трагичке страсти и тратичке идеје, доказано је да се страшћу трагичка или комичка мета лакше и успешније постигне, него ли идејом. Тиме још није речено, да се идеја не може употребити у драми уметнички. „Девица орлеанска“ и многе друге драме новијег времена, потврђују; да идеја трагичку цел може красно постићи. Само што она целту никад тако вигурноне може достићи, као што је достигне страст,

У овој расправи не ће бити говора о страсти, него о идеји. 0) првој ћемо тек узгред коју напоменути, Овде ће говора бити о идеји као искључноме ередству, којим се долази до трагичкога или: комичкога потреса, даље о томе, у чему се идеја разликује од тенденције, најпосле о томе шта је тенденција, и да ли она има места у уметничеоме делу,

Пре евета требајош приметити, да све што

за комедију, само у обртноме значењу.

Тратичка је идеја: свака највиша, најморалнија, најошштија и бесконачна мисао, која, 0давна у срцуљудекоме скривајући се, делимице и нехотице кроз живот струјећи, са свом снагом у јунаку се рађа, њега тако обузме и пробије, да он и себе жртвује, да би је само у животу, у садањости, међу људима остварио, те е ове мисли и с њоме заједно пропадне, постиди ве, јер оно, што је заиста безконачно, безгранично и надземаљско, не да се са евим остварити у прелавноме, ограничноме оквиру садањоести, Смрт, застиђење јунака доказује баш бесконачност његове воље, апеолутност, чистину идеје,

Свака така идеја има дакле три битне о60бине, које је праве оним, што треба да буде. Идеја мора бити:

1) Бесконачна, вечита која ве у апеолутноме значењу никад не може остварити, дакле се ни| кад не може са свим ни извести;

М