Pozorište

а У НОВОМЕ САДУ У пОНЕДЕОНИК 28. МАРТА 1877. ~—----

|

|

ВИ Па а - = 22 РВИ

ере ~ ера Не | || ј | | | || || || "во |

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ СВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — (толи за Нови Сад 40, А НА СТРАНУ 60 н. месечно. — ЈПРЕТПЛАТА СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ ЈовАНОВИћу, коли СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ,

НОРА КЕ |

(Наставак. )

Едгар (промевутим гласом.) Господине, човече, ил шта си, Одзови се!

Заиста је мртав! Алт не, није, миче се, још живи! Калуми, ко сиз Одашта си створен»

Глостер.

Остави ме, да издахнем мирно!

Едгар.

Шта, си, збори, од чега си створен! Па нека си лакши од ваздуха,

Да си перо или мехур био,

Опет би се распреко к'о љуска

Од јајета, кад ес оваког виса,

Од сто хвата, у провалу свочиш! А ти живиш, и ти јоште збориш! 0, кажи ми, одашта си створен! Нит" си крвав, нит од бола хучеш, Здрав и читав па јоште говориш!

Глостер.

Каж' ти мени, да л ја од куд падох, Или шта је са мном, где сам, куд сам! Едгар. Са онога страховита виса, Што се диже над главама нашим, Погледај га, само, погледај га! На њем ласту не мож' да угледиш, А камо ли икад да би мого, Отуд чути цвркутање њено. Ти си пао, ил скочио отуд! (0, погледај, погледај горе. Глостер. Пријатељу, незнани човече, У мен нема очију ни вида; Спасење ми одузето свако,

Самац себи живот да прекратим,

И учиним крај невољи својој! || Едгар.

Пруж' ми руку твоју, устај горе!

Стани право! — Како ти је, је ли

Гле! Ти стојиш! Зар те ништ не боли2 Глостер.

Никаквога не осећам бола, |

Већ што очи штрецају ми јако,

Чак у мозак боде ме ко иглом! Едгар.

(да чудног непојмљеног чуда!

Утеши се и умир' се сада!

Ал кој ово, што сад амо иде»

Долази Лир искићен којекаквим цвећем.

Нико тако не кити е' на свету, | У кога је здрав разум и памет! | Лар. Има л кога живога у свету, Ко би мени нахудити мого, Кад ја новце тол ком свету кујем > дар ја нисам краљ! Ил шта сам друго! | Едтар. | (, судбино, докле ћеш да тераш! | Лир. | Природа је'у томе вештија. || Боље уме, него ли вештине ! | На! Ево ти, човече, капаре! | Што ви зашто тако твоју стрелу, | | | |

Као какво чудовишта страшно! | Ев' и моје од челика руке! || Кам" голијат, куд се деде сада, дар он не сме да се огледамо!

Ха! Како си одлетела, тицо!

Хуј, хуј, тамо! Пр, пр! Тамо, тамо! | Хајру у црну обмотај се вечност! · Стој! Его иде! Шта је одзив!