Pozorište

ои ВА их

Албаније. Ко је мртав, не оклевај, збори 2 Племић. Господару, ваша жена светла, Мач крвави овај сама себи Кроз сред срца пројури живога; По што ј сестру млађу отровала, Ка' што сама издишући рече!

гдше

(~

Под чадором вашим ено њих обадве

Хладне мртве на поду где леже! Едмунд.

Обадве ми заручнице беху,

Сад нас један тренут све венчава! Едгар.

Ев' и Кента где долази амо!

(Наставиће се.)

===о<- вватпај ве о

:ш

| со

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Младенци. Шаљива игра у три чина, од Адолфа Вилбранда. С немачког. Први пут приказана у Новоме Саду 29. марта. 1877.)

Вилбранд, овај елегантни немачки драматик први пут на српској позорници! Заиста, само добитак за наш репертоар, наше глумце и нашу публику: Вилбрандови комади спадају у сталан репертоар прве немачке позорнице, бечког дворског позоришта, где уживају ванредну наклоност од стране публике. Но не само шаљиве игре, већ и његове драме, црпене већином из старе римске историје, одушевљују сваког, који је пријатељ ваљаног песништва и класицитета. Ван тог је Вилбранд још и вешт преводилац Шекспира. —

Радња, ове наше шаљиве игре је у Ентлеској, и то врло згодно, јер тешко да би се нашао у осталој континенталној Европи такав — Енглез, као што је баронет Џозуа, у осталом добар психолог, који је тако исто извесно знао, да ће се из мржње изродити љубав, као што је извесно знао, да је баш онда подне, кад се на његовом хронометру обе сказаљке на ХП састану. Гев ех!гбуде5 зе Топцсћел:. За то је стари практикус Џозуа, своме ветротоњи сину баш Арабелу, своју храњеницу, наменио за жену, јер је знао, да је ова ваљана, озбиљна и блатодарна девојка, а његов син да је само лакомислен, ком ваљана и поуздана, рука треба, да та наведе на бољи пут. Ма да су се морали узети, ипак је знао, да ће бити од њих један пар, јер је Арабела, блатодарна, а брат Виљем има — 10.000 фун. стерл. дуга.

И заиста су постали један џар, Арабела и Виљем, и не само да су постали један пар, већ су се почели поштовати, кад су се, у сред кише и непогоде, састали у малој колебици. Наравно, да, није било добро Еме, не би св тај „случајни“ састанак ни догодио; али оне бескрајне и непојмљиве силечице, које само женска, измислити-и извршити уме, беху узрок, те су се ови младенци састали, да науче једно другог ближе познавати, уважавати, поштовати и на послетку и љубити. Виљем је као канда први лопустио, те се брзо распалио, и био је готов да, заборави на, мржњу, као што се то мушком, активном сполу и доликује. Женска. пасивна, али мало и лукава нарав, не ће да почне; она је готова само да пружи мали прст — помоћи ради,

иначе је са свим хладна Енглескиња, за које Хајне вели, да су као смрзнуто шампањско вино, које само треба да се открави, да забуни и живце и мозак, ;

У осталом, што ни мржња — која је већ давно бар у наклоност прешла — ни сплетка није могла учинити, то је учинило ревновање, љубоморство „и гле, ми на мах (у трећем чину) видимо, да се наши младенци љубе и то страшпо љубе, да су се управо увек и љубили, да се нису никад ни мрзили, и да се само за то нису радо узели, што су морали, а човеку није ништа горе на свету, већ кад оно ради, што мора. с

Идеја је у толико нова, што се радња баш са женидбом почиње, а не као у осталим шаљивим и не шаљивим играма, где јунак после краће и дуже, после лакше и теже борбе, дође до своје миленице баш неколико тренутака, пре, него што ће се завеса, за оно вече са свим спустити,

У слици Роберта, брата џозупног, имамо скроз и скроз здравог и поштеног човека, који ће, ако мора бити, малом сплеткарити али само онда, ако је мета и цел поштена, Нама, Новосађанима је Роберто тим милији, што смо се упознали с г. Савом Рајковићем, чији глумачки таленат смо том приликом могли уважити и ценити. ЈРовијалан Роберто у рукама, г. Рајковића постао је онакав, као што га себи и представити морамо, из чијих би се широких груди заорио глас, да кров рику громова на једно место скупи раштркано ловачко друштво.

Г. Ружић (Џозуа) је наш стари љубимац. Да је коректно одиграо своју сплинску улогу, није ваљда нужно ни рећи: сви га знамо и сви га волимо. Гђа Сајевићка, је била занста хладна леди Арабела, али шампањско се вино ипак почело под врелим љубавним упливом да крави. Маска, у тре: ћем чину није јој добро стајала, бар не тако добро, као н. пр. г. Сајевићу (Виљему), за ког бисмо пре рекли да заџста живи на континенту, а никако на острву, може бити још на — полуострву. Гђа Ружићка (Ема), г. Лукић (Артур Ботвел) и г. Марковић (Барлов) били су на свом месту, а т. Добриновићу (Давиду), који је иначе малу своју улоту добро извео, дали бисмо само тај савет, да се у будуће тако ужасно не бели: та комичар не треба да је као клаун. (58

Издаје управа српског народног позоришта,