Pozorište

Је УУ С у МИ а. 6

СОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Мамица“. Шаљива игра у 8 чина, од Е. Сиглигетије, преведена и посрбљена.)

Приказана у Новоме Саду 12. априла 0. т.

Преведена и посрбљена! Ваљда на тај начин, што су имена особа српска, што се спомиње кум, стари сват и (0жењен) девер, и што Јова Скочић у другом чину Мити усхићено вели, да она удата госпа (Анка) изтледа као права Српкиња! Никако не можемо одобрити, да се комади страних песника на тај начин пресађују у (доста мршав) врт наше драмске књижевности. да што да не остану пмена, онаква, како их је сам песник крстиог За што комад да није просто преведен, него још и посрбљен, бојаги преводилац или посрбач је уплео мало и свог (српског) оштроумља, драмске уметности и — српске одношаје. Ако такав осећа у себи „качества“ да може погодити српски тип, а оно нека. седне п нека напише комад оригиналан из врпског живота, а туђе ствари нека остави на миру, бар нека их не квари.

Иначе је комад ваљан и занима до краја, ма да се извесно зна, како ће се свршити. Млад један адвокат, Мита, Савић, који је п на самој цедуљи онако споредно, тек као анкин муж споменут, живи у многогодишњем рату са својом слачајшом пуницом, која варјачу-жезло ни на који начин не ће из руку да упусти, п чим би се несретни Мита почео мало копрцати, одмах њега по тој „усташкој“ глави, нека зна, да је он дошао богатој жени, он, гоља, који нема, ништа друго, ван — памети и адвокатске дипломе.

Већ одмах овде видимо, да ова слика није посрбљен», јер је у нас Срба свекрва развикана као злоћкош, а непуница, која је код осталих народа, а. особито код Несловена, стереотипна, фигура лакости, раздора и самовоље

На послетку се већ и том доброћудном Мити досадило, да слуша, како му та „љубведостојна“ пуница тепа, пребаљујући му, да живи у жениној кући, да је капут, што та носи, за женине новце купио, и друге многе милокрвне речи, те дође ко себи, остављајући своју младу женицу, која, је поред све превелике љубави на најбољем путу била, да као добро дресирана оштроконђа и аспида у стопе своје врле мамице ступи. Он зграби своје „5тебепх ме всћКкеп“, па хајд у хотел, да овде у први мах дочека, како ће се разићи вихор. Ту је за слугу или за господина коморника увео препредену уљу Јозу, који је као розиоп 4 атоцпг заслужио себи мамуде. Мита има потпуно право, што је отиМао и што хоће сам да живи, та човек је, који треба боље ла пази на своју част и на мушко достојанство, нето на очи у глави.

А мала Милица! Ове швитарице знају више, него што би човек и помислити могао, а овамо изгледају тако невиче, тако наивне! У осталом нико јој не ће замерити, што би радије пошла за младог адвоката Светозара, него за. „заматорјевшег“ трокаљора Тошу. Само је мало непојмиво, како су се ово двоје, Светозар п Милица, тако брзо заволели! Добро, те нам Светозар том приликом спомиње Ро-

меа и Јулију, држећи, што је у топлој Верони могуће, да то може бити и у песковитој Пешти.

Елем, свршило се све на опште задовољство. Пуница је пропала, матори Тоша такође, Мита и Анка су се измирили, а Светозар и Милица су постали пар.

Заостаје нам још да споменемо игру појединих глумаца и глумица. Пре свега нам ваља споменути игру гђце Ј. Поповићеве, која је била прави баук за све младе момкен кандидате за женидбу. У том се смислу и публика изразила, а око многе садање или будуће пунице је критично гледало, да ли ће одржати мегдан. Ми морамо рећи, да је тђца Ј. Поповићева своје учинила, и да је Сиглигети уплео, да она, тврдотлавог зета свог и отрује, уверени смо, да би она. и то учинила. Улога гђе Рајковићке је већ „љуљајућа се:“ с једне стране љубав к мужу и оно инстинктивно осећање, да је он њен прави бранилац, с друге стране отроване стреле узор — мамице. И опет морамо рећи оно,

што је на овом месту већ речено, да гђа Рајковићка имао

заиста леп глумачки дар и да се од ње позришна уметност наша може најбољем надати.

·_ А „швигарица“ Милица, то безазлено, лепо дете је као створено за тђцу Л. Хаџићеву. Она уме одговорити условима вештине и доброг укуса. [. Ружић је био, као што се то очекивати могло од тог вредног глумца, који од својих улога студије прави, као сватда на свом месту. Г. Сајевић, наш оличени бонвиван, тако је природно одиграо своју улогу, да му сви захвалити можемо, што је мало „ауфмишовао“ ту пуничину строгу владу. У г. Добриновића имамо ваљаног комичара. Био је заиста — лупача и идеал свију коморника, којима је. „бакшиш“ најглавнија стварна свету. Г. Зорић, коме би боље било приличило, да се старао за какву „вертерку“, него што је хтео младу: жену да узме, био је на свом месту, онако оличени прокатор без процеса, прави — Вербеција. , о.

% (Недељни број позоришних представа). У недељу 17. априла: „Милош Обилић“. Гратедија у 5 чинова, од дра Јована Суботића. — У уторак 19. априла: „Сплетка и љубав.“ Жалосна пгра у 5 чинова, од Ф. Шилера, превео Ј. ђорђевић. — У четвртак 21. априла: „Шоља, теја.“ Шаљива игра у 1. чину, превео Г. Гершић. да тим: „Партија пикета.“ Шаљива игра у 1. чину, превео Ф. Оберкнежевић. — Г. М. Рајковићка, и г. С. Рајковић, пре тога чланови народног позоришта у Загребу, као гости. — У суботу 28. априла први пут: „Јединица.“ Шаљива игра у 2 чина, од грофа Александра Фредра, превео Сава Џетровић.

ПОЗОРИШТЕ.

# (Народно позориште у Загребу.) Јављамо по „У1епсп“, да је тђа Ема Визјакова неки дан певала Алису у у опери „Роберто Ђаво.“ На крају представе захвалила се певачица публици хрватским језиком. Певачко друштво „Коло“ почаствовало је умстницу серенадом.

Издаје управа српског народног поворишта.