Pozorište

ОРО ЗВОНА

~ опет миран, благ, као што се и кипира његовом чину. Шта још да кажемо о игри т. Рајковића! Он је Рлумац, он је вештак, али нам се чини, да није поклонио доста пажње својој улози, кад нам приказом те улоге своје није могао избрисати из памети нашег покојног Маринковића, а особито његово „то не иде,“ што је исти тако доброћудно, тако природно и истинито казивао у различитим варијацијама, да си морао веровати, да заиста, не иде оно о чему је. говорио да „не иде.“

Али сад нам долазе три баука, три антиквитета. Чисто ти се кожа јежи, кад се и сетиш њих, а овамо им се мораш смејати, јерсео твојој кожи ништа не ради. Она непобедљива швада Оргонове, оно срдачно сплеткарење Динтерове и оно вештачко кокетовање заматорјевше фрајле Амалије — све то је заиста класично приказано од гђе Ружићке, це Поповићеве и“ тђе Сајевићке, Чисто смо с неком тремом чекали, да седну за сто, да једна извади карте, па, да почну — „фрише фире.“ Сирома мајор, шта јеон богу згрешто, те има такве три — грације за сестре, које бин самог сатану утерале у тикву.

Млада Софија, која своје кокетовање с мајором у мало није скупо платила, умела се наћи у тим приликама, али није ни чудо, у каквој је школи! Гђца Ленка Хамићева, врло је чедно и милокрвно одиграла улогу своју. Она пази, она је приљежна, а и способна је за улоге те врсте.

А Лиза, Мина и Сузанаг Уз сваку даму мора бити и себарица, која се обично изметне на характер господаричин. Оне су истина још младе биле, е, али и њихове госинице су некад младе биле. да сад су несташне штумадле „дум кисен,“ верно оруђе у рукама строгих господарица, а тђа Рајковићка, тђца. Зорићева, тђца Б. Хаџићева биле су праве несташне собарице, које су од њихових улога све оно учиниле, што се год дало учинити.

Мартин и Јован, г. Рашић и г. Јуришић били су као што треба. Онај „градер Михл“ од хусара, који се такође помамио и хоће да се жени, био је тако верно приказан од т, Јурашића, да бисмо чисто рекли, е прошао је хусарску школу. Тако је исто био и г. Рашић, који је мало вештијег и искуснијег Мартина на опште задовољсто одиграо. Г. Ратшић је комичар од феле Шолцове, који је требао само да ступи на бину, па да се публика грохотом смеје, с.

# (Недељни ред позоришних представа). У недељу 1. маја: „Стари бака и његов син хусар “ Позоришна игра у 8 чина, с песмама; од Ј. Ситетије. — У уторак 8. маја: „Париски кочијаш.“ Позоришна игра у 5 чинова. — У четвртак 5. маја: „Низ бисера.“ Позоришна играу 2 чина, с певањем. — У суботу 7. маја први пут: „Ултимо“. Шаљива игра у 5 чинова, од Густава Мозера.

пПОоВОРИШЕ " (Народно позориште у Београду). У недељу 17. априла представљен је у нашем позоришту „Дон Незар од Базана“, драма у пет чинова, написао Диманоар. Ова

романтична драма написана је по шаблону оне францеске |

школе, која у свакој сцени, у сваком призору завршује се каквом на ефект прорачунаном радњом, па кад писац у

теме успе, онда му је највеће задовољство. Већина францу- |

· ских нисаца ударила је овим путем, па за то се на свима позорницама радо гледају, ма да би им се, у погледу драмске технике, имало доста приговарати. Но у колико су слабији с ове стране, у толико су С оне друте занимљивији, јер својим скоро до неприродности изведеним појавама приморавају представљача на највећу хитрину и гипкост. Гледалац често од ужаса потресен отишао би из позоришта, да не тледа још и већа чуда — али не може. Занима ган мора да види како ће се свршити, јер тако рећи од почетка до краја веже му се пажња, да једва може одахнути од радозналог очекивања. Ето у томе, у олиште узевши, лежи моћ француских драматских и других писаца; кад их почнеш читати мораш их и дочитати, ма да се у свему с њима и не слажеш. 5 14

Комад је сам по себи вредан да се гледа, а томе доприноси много и то, што је веома „разумљив нашој публици, и што су у њему карактери разговетно изведени. Радњу у опште сваког комада могућно нам је на овоме месту излагати само у најкраћем изводу; па с тога ће нам бити кратка реч и о представи овога на нашој позорници омиљеног комада.

· Представа је била врло добро приказана. Дон Цезар и Маритана играли су своје улоге као што се од њих само може очекивати. Дон Козе, интритант и преласник, приказан је на опште задовољство, а п Карло. краљ, могао се ове вечери такође гледати. А и остали глумци допринели су јако, да је предетава у целини ислала лепо и да је врло живо п приметно брзо одиграна.

Публике је било доста, али је ова игра и заслужила ту пажњу ; јер ће.нам још дуго годити задовољство, које смо уживали ове вечери. О, кад би мноти умеди заменити друга, задовољства, која мање згревају душу, култивишу срце, а далеко више одузимају и времена п новца. Али..... Д.

% (Народно позориште у Загребу). „ Угепас“ пише: „да последњих дана приказане су на нашем нозоришту драме: „Господски брак“, од Фељета, „Сестра Тереза“, од Камолетија, и. „Чаша воде“, од Свриба. Сви ти комади добро су повнати и више пута оцењени. Ми ћемо само у олћђе истакнути, да за будућу сезону мушко глумачко особље свакако попунити и по нешто изменити ваља. У „Чаши води“ опростила се тђа Софија Максимовићка у улози „Абитајиле“. Ни овај пут не можемо изрећи бољега суда. да улогу златарске девојке хоће се природе и искрености. Свега, тога, гђа Максимовићка није погодила. Кушала је до душе где где, да буде природна, може бити да је овога пута боље приказала улогу него ли у „Новом племићу“ и. у „Роману сиромашног младића,“ али крива школа не да се лако поправити. Мимика беше скроз присиљена, више пута проти-

| вна осећају, што га је имала изразити. Глас гђе Максимо-

| вићке по себи је врло танак и оштар, што треба много вејбе, да буде прикладан за позориште, јер овако више пута, | немило задире у ухо слушатеља. Самогласнице дуљи госпођа | обично тако, како се ни у једном наречју хрватскога и српско| та јевика не развлаче н, пр. меенее, по чем постаје говор | досадан. Препоручујемо госпођи Речерову књигу „Пфег даје

дтататзске РатвеПипозкитђ“ препоручујемо јој пре све| та праву, здраву природу, јер пренављање, неприрода из| лази у нашем језику увек на смешно,“

Издаје управа српског народног позоришта,

)