Pozorište

кика 1АВ АААМА

драматурту не види онога, који потпомаже и иде на руку уметничком заводу, а тиме посредно и њему самом: по његовим назорима критичар треба да је само за то на свету, да њега хвали, а његовог супарника куди. Но драматург би се ратосиљао тога посла. Што се тиче таких непријатеља, може драматург мирно стојати на свом

ХО

гдшаз

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ:

(Концерат Софије Ментер-Поперове, вештакиње на гласовиру и Д. Џопера, вештака на вијолончелу, даван у уторак 17. маја о. г. у нашем позоришту.)

Чувени пар вештака Софија Ментер-Поперова и Д. Попер почасти и Нови Сад својом посетом и даде концерат са, врло лепим, избраним, али, што се гласовира тиче, по нашем скромном мњењу, са доста једностраним програмом. Не да бисмо тиме хтели рећи, да и једна од нумера тог програма интенцијама вештачког укуса не одговара; та за њих јамче већ имена њихових компониста, имена, као што су: Шуман, Лист, Менделсон и Шопен. Него се избору Софије Ментер-Поперове може то замерити, да се исти овога пута ограничио на пијесе, које, кад их човек тако екзактно свира, као Софија Мептер-Поперова, само о необичној техници, о снажној дурашности оне снате, што је Немац са Враттитдозртаје означује, код свирача или свирачице сведоче, и то у толикој мери, да фрапирају. Не да се помислити, да ће Софија Ментер-Поперова сад, где је већ опште призната вештакиња, ићи само на то, да заслепљује својом готовошћу, којој се заиста морамо дивити, ада ће на дсећај, израз, што је душа лепе вештачке свирке, заборавити, или га бар запоставити. Никако.се дакле у томе не може тражити узрок оном избору програма, него би се исти је-

- дино у томе могао наћи, што се помислило, е ће новосадска, публика, достојно уваживши савршеност прве стране у ве штачкој свирци, другу и опростити. Био сад равлог једностраности програма какав му драго, зитта зиттатит днога, што хоћемо да кажемо, то је, да нам. је жао, те не имадосмо прилике угледати у интересантној вештакињи оно стопљење душе и осећаја при давању израза, коме би се код Софије Ментер-Поперове за цело исто тако дивити морали, као што се дивисмо првој, спољашној страни. Али овако скоро бисмо рећи могли, да не беше ни једног места, коме би на челу стојало соп тото, па и сама Листова фантазија, иначе пуна дивних рулада и каденца, које су сеиз нежних прстију вештакињиних као бисер низале, мање иште осећаја, него технике и дурашноси. Та само да нам је вештакиња бар једну од соната живахног Модарта и сентименталнога Бетовна, или од горе наведених комлониста, нарочито од Шумана и Менделсона, штогод и „мирнијега, тишега“ одсвирала! Овако морамо остати у уверењу, да је у природу вештакиње Софије Ментер-Поперове њен учитељ, славни 'абе Лист пресадио своје утребиово; но позајмио јој

ауторивованом положају. Делајући на припознатој правој цели, може бити уверен, да ће за кратко време нестати тога непријатељетва и да ће му по неки плод, који изникне из семена, што га, је. посејао, бити награда за мучни и доста неблагодарни посао.

По немачком. —0—

"Су

Уа у

је уједно п чаролијску снату својих руку, а са овом ће вештакиња сватда се достојна показати свог великог учитеља.

Д. Попер, вештак на вијолончелу, већ је био савеснији при избору програма. Његов сопствени производ: „Зегетаде отгетћаде“ п романса од Зеграгз-а биле су му најпретежни_ је нумере у програму; исте теку у легату, а овај најбоље одговара карактеру самог инструмента. Да зтассто мање одговара, видило се при свирању мазурке, коју је сам вештав компоновао; темпо, такт мазуркин не могу некако да се сроде са вијолончелом. Вравурезну пијесу од Давидова: „4 брттдбтитпеп“ п Листову: „Мађарску рапсодију“ одевирао је вештак савршено.

Концерат, против кога као да су се све силе заклеле биле, јер је имао да се бори са чудним препрекама, био је врло добро носећен. Да је публика усхићена била и свом усхићењу безазорно израза давала, није ваљда нужно ни спомињати. Уверени смо, да ће сваком слушаоцу у лепој успомени остати вештачки пар Софија Ментер-Поперова и Д. Попер. у :

Пао ВО РО

# (Народно позориште у Веограду). У недељу 8. маја. представљан је у нашем позоришту: „Жишка,“ историјска трагедија од Ј. ђ. Колара.

Ко је ма и најмање познат са чешком историјом, томе не ће бити име Жишке непознато. Време, у ком је он живео и радио, најзнатније је, али при том и најбурније у историји чешкога народа. Трагична смрт великог мученика Јована Хуса, побудила је ЖКишку, да руководи онај величанствени покрет, који је у историји познат под именом „Хуситска крајина“, и који трајаше од 1419 до 1434. Што је Хуситизам тако дубоко корен у народу ухватио, то је дело Жишке. Да није њега, овај би покрет био. угушен можда већ у своме постању; и као што је сам Хус, тако би без сумње и приврженици његове науке постали „мучениди за нову веру и жртва папског беснила. Пре Хуситске крајине притешњавали су Немци Чехе све више и више, они су ово радили истина латано, али са толико већом ситурношћу. Да се није чешки народ тада одупрео Немцима, за цело била би данас Чешка, земља немачка, и оно што је свашло Словене полабске, било је и Чесима, спремљено. С тога не беше Хуситска крајина само. борба релитиозна, већ борба за опстанак и живот чешкога народа. Хус п његови пријатељи покварише планове немачке. Не-