Pozorište

Ме

гудаљку. Али др. Амброс, који то мисли, заборавља, кад и не би било свих других доказа против тога, да би довољан био доказ тај, да се од лутње не може никада природним развитком развити гудаљка.

Ни у старим санскритским споменицима нема о њој ни спомена. Напротив нам сведочи санскрит и литавштина тим, што у њих нема самоникла корена за гудаљке, сведочи нам, вели писац, да су се оне родиле у Европи. Оне нису ни својина здруженога јоште племена словенеско-литавскога, јер да су то, било би заиста и у литавском језику за њих чисто литавских речи, а не позајмљених од Словена.

"Тек у каснијим споменицима индијским налазимо гудаљке и за ње речи „раванастрон“ и „редав“, или како се друкчије зову „ребаб“, „ребеб“, „ребек“ и „ревав“; али сви историци уметности тврде, да ово нису индијске справе за свирање, него туђе, које су у Индију донели западни народи Азије, што писац исправља, тврдећи, да је „редав“ дошао тамо из Европе. Том сељакању гудаљака од запада на исток није се чудити, јер слично има позитивних дата, да је „епа“ као „Јапдо“ допрђо“ у Шпанију, а као „та“ до Јапана.

Да су гудаљке, по што стоји да су у Индију

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Социјалне демократе“, шаљива игра у три чина, по Гирнтовој новели: „Пле БосзајдетоКгаћен“.)

Новитети, у којима, од како је поворишна дружина ове године у нашој средини, не имадосмо- баш оскудице, били су досад сами преводи, а исти су, по усшеху и досалањој оцени судећи, били које добри, које у средњу руку, а које богме и такви, код којих се није рентирало, што је преводилац времена губио, а мало и труда трошио. У недељу 22. маја о. г. изненадила нас је позоришна управа опет са, једним новитетом, који није само прост превод, нето хумористична новела, истесана и удешена за позорницу,

Гирнтова новела баш као да се наметла за шаљиву игру. Прво и прво у сценеријском погледу нема никаквих тешкоћа, јер се сва радња збива на једном месту, а друго, што је и главније, већ у новели дијалог тече тако живо, дисертација између сликара Рекса и бирократе Кегла тако је фино и оштроумно изведена, да се при читању те новеле у човеку породи жеља, да тај дијалог, ту оштроумну дисертацију чује из уста ваљаних интерпрета са повор-

Аљама 126 лама

та ИН Во рак ту 4. сој 4 Мој у

- допрле из Европе, потекле једино од Оловеча, дока-

"радња постала интересантнија.

зује се тиме, што су их по свима филолошким и историјским знацима, употребљивали онда једино Словени. Па како је име за тусле у свих Словена једнако, то га није могло примити тек једно племе словенско од другог кога народа, па га онда раширити по целом Словенству у оном времену, кад се оно било већ равишло по садањим својим постојбинама. Та знамо, да су у свих Словена само оне речи једнаке, којима су појмови били познати њима свима за заједничка њихова живовања. Од других речи каснијега порекла свака има белегу свога племена. Истом у најновије доба може се опет товорити о заједници словенској. По што дакле име гудаљака показује заједницу пребивања, то гудаљке потичу најкасније из петога века после Христа, а онда још беху Словени на окупу. А тада још није ни знао ни један други народ ва гусле. Или, да су Арапи били и изумели -гусле, што већ сви други докази побијају, не би ли св морале гудаљке, прелазећи к Словенима, дотаћи Грка и Римљана, јер мимо њих нема пута од Арапа к Словенима, а тада би било свакако остало у Грка и Римљана различитих трагова, међу њима и писмених, о гудаљкама. Тога пак нема нигде.

(Свршиће се.)

нице. У овом случају бар тиме је утисак увеличан, цела је

У брдовитом пределу крај језера — по свој прилици у каквом купатилу, где се чин шаљиве игре збива — скупило се доста дистингвираних гостију. Ту је млада женица (гђца Л. Хаџићева) универзитетског професора Фогта (г. Марковић) са својом скромном швигар-сестрицом Олгом (гђа Рајковићка), — скромном у толико, што се женира и помислити, да је она у стању за себе пробудити и интереса код мушких, шпецијално код младог сликара Вајсенборна, (г. Добриновић), који у њеном срцу није баш најлошије записан. Измећу осталих ту је и пензијонирани 'порезник Кегл (г. Рајковић) са својом облигатном бирократском лојалношћу и консерватизмом. Тај квартет баш се најлешше забавља : Вајсенборн удварајући се лепој лрофесорци, професорка примајући то удварање на једно уво, а на друго та пуштајући, — младој Одзи мора да су усљед тога завубице расле, — а Кегл, седећи на веранди, гледајући у дим | своје цигаре и чекајући, да му се мучитељка његовог срца, и стрпљења, у плашт нежне пријатељице завијена стара

псе а а амо амшаанаассе .