Pozorište

(

[ У · У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 9. ЈАНУАРА 1879. „| |

доб »

40 Одина 11. > || 40 ВО, 6

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак.)

„Млади човече, ти си несретан човек, ти не | тељ по свршеној проби. „Само не треба трошити знаш ништа! Овамо приказујеш, а говориш као | снагу узалуд. Најјаче афекте ваља увек штедити што говори сваки обичан човек. То није ништа, | за последњи призор, јер се понајвише постиже то није уметност! Треба знати идеалисати. Знаш | успех и допадање првим и последњим призором. ли ти шта је то идеалисати2 То значи, прези- А ти си већ сад промукао,“

рати овај обични ружни живот, дивљу природу, „Овим пољупцем посвећујем теза уметника!“ па се винути на крилима маште у даретво за- | — рече Елиза достојанствено, па ме пољуби. Она

носа, снова, сањарија, јер публика не иде за то | је била ванредно љубазна према мени, од кад у позориште, да гледа оно, што може видити и | сам је оно ватрено грлио као Амалију.

код куће, него хоће да види, што иначе не може Моје колеге, остали глумци, смешили су се нигде наћи. Ето вам, то је „идеалисање“. Карло | подругљиво, али не ваљда због моје игре и виМор мора се горопадити и беснити, као што не | кања, јер су и они викали још јаче него ја бесни ни један човек, а Амалија ваља да љуби, | смешили се због нечега, што ја тада још никао што није кадра љубити ни једна женска. У | сам схватао. Ја сам можда био најсмешнији чотоме је та велика тајна! Разумеш ли ме, можеш век на божијем свету, па ипак сам био — сретан! ли ме схватити Мораш викати, да се затресе

Шта се мене тицало, што се збивало око мене, сва кућа, мораш лупати ногама, да се подигне | само кад сам се ја могао слободно кретати и прах на даскама и да све задршће. Ево од при- разметати по позорници. Бестидност тога поквалике овако!“ · реног света, вика тих незналица, надри-тлумаца, И он ми је сад декламовао и приказивао. Гле- | тај смешно-жалосни положај, није се дотицао моје дао сам да му подражавам. Налазио је нове по- душе. Ја сам приспео у пристаниште, јер сам грешке, које сам исправљао. Сад су ме опет оста- | већ крочио ногом на позорницу. Грудису ми се ли поправљали. Примао сам све савете и исправке, | надимиле, а цело тело ми је чисто стрепило од и још сам им се захваљивао понизно. Шта више, · неописане радости и усхита, и сам шаптач имао је по нешто да ми каже. 0 лепи моји дани! О моје тадашње драгоШримио сам и његов савет са захвалношћу; | цено пезнање! 0 младости, и невиности мога послушао бих тада по свој прилици и позори- | срца и душе! Немам више суза да вас оплакушног слугу, да ми је и он што приговорио. | јем, само ми је још остала пеовка, да грдим и Нисам знао ни сам ко сам и шта сам, био | проклињем оне, који ми вас отеше; аи та пеовка сам као у неком бунилу и беснилу. Нисам више | и проклетство тако је тихо и нечујно, као оно знао, да ли сам Карло Мор или Давид. ЏШрити- | кад вунђа јадни слепац или просијак, што му се скивао сам Амалију трозничаво на груди, што | ништа не удели. је она — мимогред буди речено — радо допу- Ту. штала. Брата Фрању хтео сам својим рукама да Најпосле приепе вече. Ах, како ли сам једва удавим. Растерао сам готово цело особље с по- | чекао то вече, па ипак, како сам га се плашио! зорнице, али сам и сам извукао неколико буботака. | Био сам готово у несвестици због те уморне бор„Вгауо, Ђтау бато!“ — викао ми је управи- | бе са страхом и надом, због те раздражљиве ув-

|