Pozorište

Г

____У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 1. ЈАНУАРА 1879. „~-~~~

« „ере – | = РОЖИНА то» 46 БРОЈ 10, 2 _- па ЈЕ (а = = => 5 Ф УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, и Талази (сватда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страпу 60 п. месечно. — Претплата,

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ОТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак.)

Но где сам оно застао2... Да, сећам се! Дакле, из тога се изродила читава препирка, настала је велика вика и граја. „Која је то била“ —- викало се; „Зар се не стидиг Па наочиглед целе ове публике! Ох, боже мој, како ли је покварена ова данашња омладина!“ Такви се гласови зачуше на све стране. Матере зборише о томе на глас, девојке шапташе, људи се смејаше. Једном речи, публика је представљала, а ми смо били гледаоци.

Тек што се стишала вика и тек што сам се опет упутио у своју улогу, али се опет неким случајем поремети ток предетаве. Приказивао сам баш један од најлешних призора, па сам крикнуо ванесен прекомерним гњевом: „Освета, освета! Осветићу те увређени, обесвећени старче! Ево провлињем под овим ведрим небом сваку кал братинске крви! Раскидам за навек братинску свезу !“ Изговарајући те речи машио сам се био своје широке јаке, огрлице, да је — по инструкцији —- подерем, али ми реквизитар довикну иза кулиса: „Немојте да подерете ту огрлицу, јер сам је позајмио од милостиве госпође бележниковице ; мораћете је платити, ако је подерете!“ То ме је збунило. Нисам могао даље да говорим, него сам се освртао и зверао на све стране. И публика се већ била узнемирила, те бих био обрао бостан, да ми у тај мах не застаде поглед опет на оном малом, невином девојчету. Не знам, да ли се смешила, да ли је плакала, или ме је ободравала, само то знам, да ме је одушевио њезин поглед, те сам њу држао за евоју Амалију, која заслужује, да поновим ону клетву и да подерем огрлицу госпође бележниковице.

Публика је бурно пљескала, постигао сам потпун успех. Остали призори испали су ми још боље за руком, те их је публика громовито одо-

жати на себе,

· ворити само о мени.

бравала и изазивала ме неколико пута. Моји садругови гледали су ме злобним очима. Управитељка пак Елиза пољубила ме је и по други пут, рекавши, да ме тим пољубом посвећује за уметника.

А Бодакија, коме се баш није тако допао мој ванредни успех, рече ми достојанствено: „да шест година лостићићеш можда и мене, ибићеш уметник као и ја!“

На скоро сам постао славан човек. Знала. ме је цела варош, говорило се о мени у целој жупанији. И доиста, изван тога округа могли су можда држати да сам какав шерпењар или чивутски покућар, али то мени није ништа сметало, јер нисам ни ја њих познавао. А и на што да ме познају: Та ја сам и без њих постао славан човек! А и шта ту треба 2 Ваља само много дрна ће се наћи увек неколицина будала, који ћете уважавати и веровати, да си ђенијалан човек! Постао сам охол и поносан, и мислио сам, да се свако мора ва мном осврнути на улици, а у друштву да се мора гоИмао сам и разлога за то, јер сам од лепотица варошких добијао силна љубавна писма, а за њима су летили поклони, равни адиђари, везене кошуље, мараме и многе друге ствари.

Тада сам носио шешир на јеро, певао сам веселе песме, био сам вазда добре воље и миелио сам, да сам најсретнији човек на свету. Али при свем том нисам имао осећаја за лепотице. Примао сам, истина, њихове поклоне, али на писма им нисам одговарао. Хтео сам да их оставим да чезну и уздишу за мном, бар ће ми — тако сам мудровао — тим већма пљескати на представи. Био је то красан, диван живот, шаровит као дуга, или као оно пауново перје. Штета, грдна,

14