Pozorište

њи Воде

ЛИСТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Ромео и Јулија“. Трагедија у пет чинова, написао В. Шекспир, с енглеског превео др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић.) Шриказана у уторак 9. јануара о. г.

|

Занимати се сампм собом, мислити о себи, премишљати о своме животу, представљати себе са својим мислима и потребама, са својим пасладама и страстима, са својом радошћу и жалошћу, осмехом ни уздисајем, са својим жељама и тежњама, једном речи са светом својим, беше од старина, човеку и смер п цел. У колико се та тежња са околним средствима упоредо развијала, како је човек дотао до потпуног убеђења о позиву свом, и о томе, да је баш он најзанимљивији предмет на свету, у толико је отимала маха у њему жеља, да себе у што потпунијем облику изнесе на видело, било сад с тога, да се заиста увери, какав је, или да се занима самим собом, на сваки начин пак, да се учи нечем. Тако се постепено развијао у човеку укус, тако је, поред потребе о свакадашњим, растао и појам о пријатноме и лепоме, док не постаде и то потребом.

На тај је начин постало и на тај се' начин развијало уметништво.

Као свуд и свагда, беше и ту почегак најпростији. Човек је гледао, да задовољи себе оним средствима, којима најлакше може располагати, а то је жива реч. Њоме је могао да каже другом, шта бива у њему; њоме је могао дати себи одушке, било сад у радости или у гњеву. Али најпростији начин тај не могаше човека задовољити; он осећаше, да у њему леже силе, које треба само да разбуди, па да им се чисто зачуди п сам. Он пође корак даље; речи, просте, голе речи претвараху се у ток, у каденцију; глас поче по мало отимати маха над речима, он се претвори у звуке, којима пажљив управљач беше сопствено ухо — реч пређе у певање. То беше голем и одсудан корак у хатар уметништва.

Али човеку не беше доста -ни-то. Сопствена реч и сопствени глас не задовољаваху га у свакој прилици; он хтеде да чује гласове п звуке и с друге стране, да види, да ли су сличне његовоме гласу, те да их може удесити уз своје речи и своје певање, другим речима, да мало себи олакша. Тако се разви на темељу певања — свирка, у први мах, као подражавање човечијег гласа и звукова около њега.

Речи (стихови), гласови (певање) и звуци (свирка) јесу први велики одељак уметништва. Али они задовољавају у човеку само једно чуло, задовољавају му само — ухо. При том није мотао човек остати, кад му се не задовољава најплеменитије чуло, око. Он хтеде, да и оком ужива, као што већ ужива ухом.

Дан на дан стоје пред човеком дивни производи природе, а у души му је, да се надмеће с њоме. да што да не покуша, да и он створи, бар као сенку, природне предмете, па најзад п самог себе. Имао би забаве, а кад би своју намеру извршио, те створио сличан предмет, п уживања. Тако се развијало сликарство. Но човек не хтеде стати на том ступњу; њему не беше доста, да гледи

само слику, сенку, он хоће да створл својом руком, ако и не организам, а оно бар спољашњи облик, Тако пређе сликарство у вајарство. Дрво, земља, метали, камен, све то мораде човеку служити, да представи природине предмете па и себе самог.

Сенка (слика) и облици (кипови) с побочним огранцима јесу други велики одељак уметништва.

Али и они задовољавају у човеку само једно чуло, задовољавају му — око. Све за% то, има човек задовољства, за свако чуло, али — засебно. Задовољити њих пак укупно, у један исти мах једним истим предметом, то беше још мета, којој је човек тежио и до које је И дошао. Ко би пак то вештије умео, него жив човек» Та он је у стању говорити, певати, свирати — задовољити дакле ухо; он је у стању заузимати разне положаје, очима, цртама на лицу, главом, рукама, ногама — задовољити дакле око. Оп је кадарбитим глас и слика. Тако постаде најпре играње, као жива слика, а за тим гтлумаштво, као врхунац.

И заиста, глумаштво је тријумф уметништва, јер тежег нема, него представљати живога човека са свима његовим особинама и споредностима, с његовим природним и навикнутим својствима.

Алп за што не упливише глумаштво на, лас тако, као песништво и сликарствог За што нам, шта вишеин не изгледа, тако узвишеној Зато углавном, што утисци с њега на нас нису трајни, што их не можемо имати и уживати у свако доба, као песму и слику, што нам се преставе о његовим производима помуте, што изветре, а и при моменту посматрања нам нису тако стални и дуготрајни, као што су производи песништва и сликарства свако за себе. О Герику се само говори, а Омирова Илијада и Рафајлова Мадона, стоје и уху иоку на расположењу још и сад.

Можда ће се приметити, да је глумац још ис тога спореднији уметник од сликара или песника, јер им је само тумач, Али кад се помисли, даглумацима из песникових голих речи да створи човека, човека жива и здрава, који говори и ради, који уздише и који се смеје, који ужива и пати, онда нам мудровање удари другом стазом. „У гипкости, у нагласку, у модулацији његова гласа лежи свет човечији од колевке до раке; израз на лицу му је колорит, боја, којом оживљава свој говор пи рад, а кретање, пластичне гесте јесу му сениште, које узвишавају и издижу не само боју већ и предмет сам

Тако нам је дакле глумац приказач и песме и слике, тако нам задовољава оба чула, и око и ухо, и по томе би требао, да је на врхунцу уметништва, као његова есенција. Али то с тога није, што му уметнички производ није постојан и што је, ван позорнице, као и остали људи. Песник и сликар не долазе нам пред очима у сукоб са својим делима, као што долази глумац са својим; лакше нам је свагда оделити песника од песама, сликара од слика, него глумца на удици од глумца на позорници. И песник је човек, и сликар је човек, као и глумац, али у њима пе гледимо њих, већ њихова дела, у глумца пак гледимо њега, ј р је он сам своје дело. (Наставиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта