Pozorište

а Ва

|

ИСТРИ ЋИ,

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Ромео и Јулија“. Трагедија у пег чинова, написао В. Шекепир, с енглеског превео др. Лаза Костић, за српску поворницу удесио А. Хаџић) Приказана у уторак 9. : у. Бо јануара о М

У први мах би човек још веровао, да је „Ромео и Јулија“ трагедија, а главни јунаци да су у њојзи тај мио пар људи. Али то управо није тако. „Ромео и Јулија“ није трагедија; то је песма над песмама у славу љубави, а тлавни је јунак у њојзи сама љубав, која говори час из Ромеових, час из Јулијиних уста. Хајне, по свом познатом начину, описује нам Јулију овако: „Јулија љуби први пут и то с пуним здрављем п тела и душе. Она је пупољак, који Ромео пред нашим очима пољупцима отвара, те се развија у млађаној дивоти. Она није научила ни из светских, ни из духовних књига шта је то: љубав; сунце јој то рече, а месец је понављао сунчеве речи, и по тим речима, као одзив какав, говорило је срце њено, кад беше оно сама, држећи, да је не слуша нико. Али је Ромео стајао под чардаком и слушао јој разговор и ухватио је за реч...“

Да видимо призор тај. Вредно га је прочитати и више пута, као што је вредно и слушати га чешће;

Јулија, 0, Ромео, Ромео! Што си Ромео баш Одреци С оца, мани с имена: А не ћеш ли, закун ми с драганом, Те нисам више Капулета, ја.

Ромео. Да даље слушам, их да прозборим >

Јулија. Тек име твоје што је злотвор мој: Ти сам си ти, ти ниси Монтекић. Шта ј Монтекић> Да л рука, нога лиг Да л врат, ил образ, ил ма друго што На човеку. Ох, зов' се другчије! Шта ј' име Цвет, што ружом зовеш ти, Крсти га другче, мирис остаје; Не зовте више Ромеа Ромеом, Врлине миле остаће му све, Тек име не ће. —- Ромео, доле с њим! А за име то, ни део што није твој, Узми ме сву!

Ромео.

да реч те узимам,

Зови ме драгим, препокрштавам се, Од селе нисам више Ромео.

Већ одмах први потези, који нам наговешћују тешњи приближај, говоре нам чисто и јасно, ко ће да влада ту. Та нико други, до — вечита љубав.

Љубав! Да ли се даје речима растумачитиг Књижевна, је мудрост ту: шупља зграда; та пољубац један више разјашњује од стотину дебелих свезака! Речи Речи су у најбољем случају крилати гласници, који просто потврђују, што је већ давно углављено, што су очи расчистиле и утемељиле. |

Па љубав тек у жарком, талијанском поднебљу! Шекспир је добро знао, шта ради, кад је позорје своје трагедије

"пренео у Италију. Зар би и могли његови хладни и одме. рени земљаци тако љубити 2

Па кад је већ пренео своја чеда у Италију, зар се и могла под тим врелим сунцем излећи другчија, питомија љубав, него што беше, која везиваше срца Ромеа и Јулије2 То није љубав сипљајива и бледа, која се задовољава уздисајима и по гдекојим писамцетом; то је љубав стварна, која тежи да дође до потпуна уживања, до којега се долази свагда при здравом расподожају и душе и тела, Јулија.

Три речи још, па, збиља, лаку ноћ!

Поштено ли си замилово ме.

Келиш ли брак, поруч ми сутра реч

По једном теби посланику мом,

Венчалиште и венчани час;

Па, благо моје, подновим ти све,

Па, господару, у свет за тобом!

Та љубав, која не пита за будућност, која се не брине много о прошлости, која хоће да ужива садашњост у пуној мери, која, у гдекојам тренутцима, додирује и махнитост, зар је таква љубав на дуго могла усрећити своја чедаг дар се даје помислити, да ће Ромео и Јулија дуго сретни битиг У сопственој су нарави носили клицу бескрајног бола, из сопствене им нарави извираху гује, што их гонише, да у срећи буду несретни, а у очајању сретни — сопствена, их је нарав обудила на трагичну смрт.

То као да осећају и сами:

Јулија. Ох, Боже, све ми душа слути зло! Учинило ми с, где си доле сад,

Куо на дну да си гроба каквога, Привиђа л ми се, ил, си збиља блед > Ромео.

Јест, душо, и ти си ми блеђана, Сву крв нам испи брига жеђана.

Свикли смо се већ, да уз имена Ромеа и Јулије додамо превлаку нежности и баја, која кроза се не пропушта ни помисао на храпаву жицу, која ба могла помутити уззишени појам наш о њима. Спомињући им имена и рад, сећамо се и нехотице јужне топлоте, јужна мириса и жара; мислећи на њих, мислимо и на младост, лепогу и на бај, који их као светило окружава.

дар ће ко и запитати, како је могла Јулија тако нагло да заволи Ромеа“ Зар ће ко разнизати ните, да темељно дозна, за што је Ромео пре Јулије љубио Ружуг Исто тако би могао мудровати: за што мириши ружа, за што славуј прижељкујег Одговора тражи заман. То мора просто тако да буде и врло је добро, што је тако. Та својства, изведена на тај начин, доликују и ружи и Јулији, и славују и Ромеу.

Шта још да кажемо! Да хвалимо или да наведемо коју махну 2 Наша хвала не би уздигла Шекспира, као што му набрајање махна не би наудило ништа. Државе могу пропасти, градови се порушити, али Омирове песме и Шексппрове драме живиће живот вечни.

сав