Pozorište

Пи

Кад се у српском листу пише о Шекспиру и његовој трагедији „Ромеу и Јулији,“ мора се споменути и српски превађач. Спевати велике догађаје, песме, драме, што су у лепој књижевности епохалне, јест дозвољено само онима, у којима је божаствена искра: геније, Тако је исто дозвољено тумачити и превести неумрла дела великих песника само онима, који су по сопственој песничкој вредности на то позвани, који су по нарави својој и правцу свог дара њима најближи. Србин превађач Шекспирових трагедија, Лаза Костић, по себи је у главном драмски песник и то песник, који стоји у првом реду. О тога се он и смео и могао латити превода Шекспирових драмата, јер. му је по каквоћи песничког духа најближи.

Па како су испали Лази преводи за руком 2 Јани којима се служио Шекепир, пређоше у истом гранитном облику у српски превод; вредност појединих стихова, ориђиналност у изражају и начину, смелост у извршењу сумњивих дотађаја — све се то понавља у преводу тако, да се ув Шекспирове особине Лазина особина тако складно и долично приљубила, да је Шекспир остао онај исти, а и да Лаза није постао просто механичан превађач.

(урренгоар“. „Тврдо срце“.) Оба ова комада приказана су у четвртак 11. јануара. о. г. — „Гренгоар“ је познат нашој публици позоришној као ваљана позоришна игра, и то је и заслужила. ћутећки прелазимо преко самога комада, али не преко представе наших глумаца. У „Грентоару“ се истичу две особе; Грентоар и Лудвик, краљ француски. Обе улоте беху у вештим рукама. Ружића гледасмо већ више пута као Гренгоара и морамо рећи истину, што га више гледамо, све бисмо чешће да га видимо у тој улови. Његов је Грентоар тако савршен, да га савршенијег пожелети не можемо. Право је, да декламација песама: „О обешенима“ пи „Тешко сиромаху“, а и цела вештачка игра, заслужи признање, што му се указало на крају представе. Имали бисмо само малу примедбу. У сцени, где је сам са Лујвом, беше му декламација жестока; да је била блажија, имала би више утиска и на саму Лујзу, а и на целу публику. Иначе као што рекосмо, Ружић беше прави Гренгоар — поштена сиротиња. И Рајковић нас је као Лудвик задовољио у пуној мери. Ми смо имали срећу видети га у четвртак први пут у тој улови, а до сада све Сајевића. Упоредив обојицу, Рајковићев крвопија и насилник на даскама одговорио је више Лудвику краљу француском, особито кад се сетимо, шта је и шта починио у своме животу, Но приметити морамо, да се Рајковић доста усиљавао, да нам представи Лудвика у правој боји. Па кадга је усиљавањем вешто извео, то му још више служи на дику. Маска му је могла бити коју годину млађа, те би тиме одговарала боље и млађем му гласу. Лујзи (тђи Рајковићки) усуђујемо се напоменити, да мора бар слутити, да јој је Лудвик наменио Гренгоара за мужа, кад је саму оставља с њимеи још јој напред каже, да ће овај молити, итд. Грепгоар за тим и сам иде на то, да јој то рекне, али му поштење и сиротиња не допушта. По свему овоме она се мора домишљати, да ће бити баш главом Грентоар, ког јој је краљ нашао, те за то би се морала нешто симпатичнијом показати према њему. Тако бисмо и ми схватили свршетак, где му у наручја пада. Овако је скок или боље пад у наручја, чудноват доста, — И остале особе трудиле се, да свака своје

(Наставиће се.)

учине, и доиста, колико су могле дале су знатну представу својим незнатним улогама, и мислободно рећи можемо, да смо са представом задовољни и да смо уживали у позоришту. Други комад „Тврдо срце“ беше за Новосађане то вече нов, У том комаду хоће писац да нам изпесе пред очи, ла честитост све надвлађује, Па како јето учинио Изнео нам је аристократкињу грофицу Хартмутову (тђу Ружићку) старога кова, која не може да се отресе предрасуде, да ваљаних и честитих људи може бити и у нижем сталежу, те за то не одобрава, брак сина свог са девојком из нижега реда. Осим тога, опа држи, да њено племство и грофовство пропада, чим ступи у ближи додир са простијим сталежом. Противно њојзи долави Тереза (гђа Максимовићка), женска поштена, и честита, коју је син јој и без њеног знања узео. Грофица не само да не одобрава брака, него и судским путем тражи развенчање. Син јој (г. Ружић) и брат (г. Рајковић) труде се, да јој докажу, да нема сада никакве разлике између племића и неплемића, само ако имају поштења. Но сви разлози не помажу. На послетку дај и преваре мало. Брат јој доведе снаху у кућу, да јој друштво прави, и не спомињући, да, јој је то снаха. Грофица, је била, слепа. Своју „дружбеницу,“ заволи она и разговара се с њомео својој снаси и части је свакојаким погрдним речима. Снаха све чује и тешко подноси. Тек после судске пресуде дознаје грофица, да јој је снаха у кући и то баш њена дружбеница и поћерка. Она је воли, али ипак мора на поље, Мати је непоколебива. Сад долази опроштај, који је кадар дирнути свакога, само не тврдокорну грофицу. Она би канда. и попустила, али је суд развенчање наредио и при том се мора. остати. Међу тим брат чита писмо, што је грофици њен адвокат послао, где допуњује, да је виши суд уништио одлуку првога. На то и материно тврдо срце омекша. Она одобри брак, — Ми смо сретни, што. оваких појава нема у нас. По томе би изгледало, као да је излишно доносити на позорницу овај комад. Но ми смо баш противног мњења. Позориште је критичар свију мана, те за то нека изнесе и ову, не би ли нас тиме упозорило на мане сличне у нас. Код нас је разлика не у сталежу него у имању. Имућнији слабо гледи сиромашнијег, итд. „Тврдо срце“ може се дакле износити пред нашу публику. — Језик је диван у овоме комаду. Г. Сава, Петровић влада, преводећи, српским језиком јако. Сви преводи његови одликују се чистим народним језиком. — Са представом глумачком нисмо баш задовољни. Цело представљање могло је ићи брже, а не да се отеже, те се не би изгубио ефекат. Ако се не варамо, чини нам се, дасеи улоте нису добро знале, јер се шаптач више пута, јако чуо. Од свију представљача вредно је похвалити гђу Ружићку, јер је своју улогу врло вешто извела, ма да, бисмо и њој препоручили мало живљу темпу у говору. Посебице велимо и старцу Јовановићу ('Тренклеруј, да његово поскакивање и младићко кретање није одговарало нимало старачкој му улови, Осим тога упало нам је у очи, како изговара реч „ђенерал“. Он не може да изговори „ђ“ него „џ“ и то је рђаво звонило; ако не може да научи добро изговорити, пека изоставу ту реч где год може. У опште наши глумци бркају непчане гласове и не изговарају их као што треба. На ово треба више пазити. Надамо се, да ће се други пут овај комад мало живље ни с већом вољом представљати. см.

Издаје управа српског народног позоришта,