Pozorište

о

бити речене најпре у изненади, затим у очајању и пајзад у жару, који прелази преко сваке сметње. Тај је тренутак пропустила гђа Рајковићка. Она је изрекла те крупне речи, јер беху случајно у улози јој; рекла их је, као да је знала, да је Ромео, Монтекић, па је само хтела још од дојкиње „званично“ да дозпа, те да се, бајаги, нађе у чуду.

У другом чину, у врту оца свог, у дивној појави, кади њојзи и Ромеу долази љубав до потпуне свести, кад су већ обоје знали, шта хоће, те из неизвесна положаја пређоше у известан, беше гђа Рајковићка већ боља. Она се постепено разгрејала, класичне речи класична садржаја довађале су је у ватру, те јој у гласу лежаше осећање и жар, који је од Шекспира уливен у речи; али нас кретање није задовољило са свим, јер беше свагда једно исто: десна јој рука махаше свагда у истој пластици, била реч сад ма која. Гестикулација мора бити потпуно изведена, не само доникле, фрагментарно; њу употребљује глумац особито онда, кац стоји на позорници; има ли пак наслона, као у пашем случају Јулија на балкону, онда је рука споредно средство и не сме нам својим присуством сувише падати у очи. Код тђе Рајковићке се та мана изражавала особито у подужим говорима, као:

Тек име твоје што је злотвор мој:

Ти сам си ти, ти ниси Монтекић, итд. или кад рече:

Крије ме ноћ по лицу чувидом,

Те не видиш ми девојачки стид, итд.

Говорећи пак речи: Ни чиме!

Ил' куни ми се собом дивотвим,

Божанственим кумиром света мог

И. вероваћу. Те речи беху тако пријатне, тако, рекли бисмо, с уметничким осећањем изведене, да је заслужила свако.признање, У тим речима већ лежи невиност и безазленост, а знамо да је безазленост карактерна уметничка црта у гђе Рајковићке.

Врло нам је жао, што је изостављена појава осма у трећем чину: Јулијин монолог на прозору и разговор с дојкињом, у ком избија голема љубав њена.

У четвртом чину, у првој појави, у разговору с Ромеом, беше гђа Рајковићка на врхунцу свог приказивања, само нам ваља примегити, да је речи:

Еј, срећо! Кажу да си невера;

Па што ћеш онда с верним драганом # /

Та буди бар п њему невера, ј

Па пошљи натраг свога девера! изрекла сувише хладно и без она бескрајна осећаја, с каквим би га можда рекла права, талијанска Јулија.

Велики монолог у деветој појави четвртог чина беше добар, само бисмо приметили, да се од сад завеса спусти у оном тренутку, кад Јулија диже чашу, да пије; није нам са свим идеална, кад пред нама отвори уста, да их употреби, да — пије, па ма то бло отров или мелем.

У шестој појави петог чина, кад се Јулија буди, прехитрила се мало гђа Рајковићка; рекли бисмо, да се, после сна од четрдесет и два сата, теже ваља будити, ма да се каже „к'о из слатког сна,“ Тек доцније, видећи, да је заиста у гробници, тргне се од силна ужаса.

Примедбе наше, као што смо уверени, неће гђа Рајко-

вићка рђаво тумачити; држимо, да ће их узети с правог уметничног гледишта, који не дозвољава, да сујета надвлада уметницу, тим пре, што за делину њене Јулије имамо јавно признање наше да изречемо. Гђа Рајковићка показује воље и тежње, а то је најглавнији моменал, јер ту има глумац да захвали самом себи, ако је дошао до чега.

(6 Јулијином улогом пде упоредно улога Ромеа,

Од давна смо научени, да ћемо са позорнице српске имати уживања, кад год смо на позоришном листу читали име г. Д. Ружића међу приказивачима. Његов глас, његово кретање толи природно, доведе постепено до лепа савршенства умни развитак, дар, разумевање п оданост к својој струци, глумаштву, уметништву. Са задовољством и с потајним усхићењем пратили смо Ружићево напредовање од неколико година овамо, кад се већ јасно видило, шта му је позив.

Да се од такве снаге, као што је Ружић, с правом очекивати може, да Ромеа прикаже свом силом, свим богатим средствима, којима располаже, не потпада ни под какву сумњу. Па опет бисмо имали, поред свег задовољства, да му речемо реч, не као хладнокрвни рецензенат, већ као пријатељ пи поштовач. Ружић има пеко кретање с десном руком, с којим нисмо са свим задовољни. Обичај му је, да десном руком описује водораван лук од 90%, п то од својих груди напоље и назад. Ту гесту је употребљавао врло често у првој појави другог чина,

Кретање подупире глас, а глас речи; кретање долази тек у други ред. Оно јету, да тамо, где глас није довољан, да поткрепи и саму реч Зато добар глумац и штеди своје гесте, јер их хоће да употреби у згодном тренутку, да тиме свом гласу и својим речима дадне неки виши рељеф; употребљује ли гесте често, то губе од своје вредности просто с тога, што нам упадају сваки час у очи, те и не примећујемо, да ли је ова или она реч од веће важине или не. Та се појава види и у свакидашњем животу. Прости, примитивнији људи употребљују гесте сваки час, јер не умеју над собом да владају; изображен човек само у одсудном и згодном тренутку, јер мисли.

Иначе, у осталим појавама беше Ружић изврстан, особито у десетој појави трећег чина. Ту је улио сав свој жар,

"све дубоко осећање и разноврсно тумачење своје. Речима:

Шта прогону Смилуј се, реци смрт,

Јер прогнаноме страшнија је коб,

Не“ умрломе што је хладан гроб:

Не реци, ох, не реци — прогону! занео је публику.

И сад долазимо к оном шитању, што нам се намеће и нехотице, За, што је Ружић у великим, тешким тренутцима, кад приказује големо осећање, одушевљење, очајање, бол, ужас — за што је онда изврстан, а у тренутцима мешовита својства, неизвесна карактера — за што је опда слабији 2 Је лито стога, што су му се такви тренутци изгубили из очију рад привидне ништавости своје, или су такви моменти заиста тешки! Али ми смо уверени, да ће Ружаћ, кад је прешао преко врлети и провалија, прећи и преко — неравне стазе. Он то може, он ће то и учинити

(Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта