Pozorište

|

== У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 19. ЈАНУАРА 1879. „~~~

|| Е |

| 4 ТОДИНА 11, · УРЕЂУЈЕ

АШ

а | ++ БРОЈ И + А, ХАЏИЋ, 6

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

|| Што се емешиш тако подмукло, крчмарицег дар ти мислиш, да сам ја био као твој први љубавник, који те је можда и љубио, али те домета није поштовао, који је можда и плакао за тобом, | алите ипак није умео сажаљевати 2

Ја сам њу обожавао, а у часу кад сам је затрлио, прошануле еу ми усне молитву. Ха, ала | сам био луд! Она ми је била идол, кога сам 0божавао! Па поред свега тога благослова божијег био сам и гладан и жедан.

Данас су ме већ обхрвале године, од јада ми је оседила и коса пре времена, обмана ми је срце скаменила, а невоља ми је следила крв у жилама. Али да ми још једном дође, да ми падне на груди, да ме стидљивим, сузним очима погледа, да ме зажарена лица понуди слатким пољупцем, па да ме дршћућим рукама, као негда, загрли: тако ми бога, чисто осећам, да бих се опет подмладио! Али је тада не бих више поштовао ни штедио, него бих је бесно загрлио и стиснуо, стртао бих јој љиљан са чела, па бих ја сломио, својим уснама бих јој исисао младу, | слатку душу, па кад би ми еве то постало отужно после једнога сахата, бацио бих је од себе као оно иецеђен лимун; а кад би она опет појурила за мном вичући: „Врати ми моју невиност, покој моје душе, врати ми благо моје младости, а скини с мене срамоту, избави ме гриже савести, заклони ме од ошште поруге,“ — тад бих јој одговорио поругљивим смехом, те би се напунила сва улица светине. Она би се тад морала срамити своје гадне невере и лажи!

Треће ноћи били смо већ близу Кашаве, а тамо смо управо и пошли. Корнилија, да Корнилија, не ћу више да је зовем невиним девојчетом, а вазда ћу проклињати час, кад сам је тако назвао, — дакле Корнилија спавала је тихо, насло-

| нивши своју главицу на моје груди. Ја сам је лако с ИВА

СТАРИ ГЛУМАЦ.

(Настава )

загрлио евојом руком, покрио сам је својим плаштом и загревао сам је својим рођеним дахом. Кочијаш је певао неку жалостиву народну песму, црни шаптач пушио је на лулу, загледао се у месец, па се задубио у мисли, а ја сам гледао како меко спава моје драго луче, па сам се топио од блаженства. Заносио сам се нашом будућом срећом. На један пут ми севну кроз главу нека мисао. |

„Хеј!“ — викнем шанптача. „Ти си мудар човек. Реци ми: Смел се заљубљен човек венчати» Ти познајеш позориште скроз и скроз, шта мислиш: Може ли глумица бити и добра, верна жена 2“

„Добра и верна жена! Шта ти је пало на ум! Та то је смешно! Исмејаће те свет, Давиде, ако и даље тако што узговориш. Што се пак тиче моје мудрости, велим ти оно, што је рекао Јаго у „ Отелу :

„Нема жене на овоме свету, Ма глупава, ма и гадна била, Да се, јадна, не понаша тако, Као да је и мудра и лепа.“

„Ти ниси паметан !“

„А ти си заљубљен !“

Док смо ми то говорили, пробудила се Корнилија. Била је добре воље, весела и разговарала се. Ја сам био озбиљан. То ју је мало дирнуло, те се и она растужила. Рекао сам јој, да варош није још далеко, да нам се примиче одсудни час, и питао сам је, да ли се доиста, озбиљски одлучила, да се посвети глумачкој уметности, или је можда само онако непромишљено наумила да буде глумица. Кавао сам јој, да се размисли док је још за времена, јер ће после бити доцкан кајати се.

Рекао сам јој, да се не може више натраг,

кад се једном крочи преко прага позорнице. „Глу| мицу гони свет и јавно мњење опет немилостиво

550)