Pozorište

–

натраг на позорницу; а и онај чар, што га ч0век једном ужива на позорници, заноси те и мами све једнако, Ро оно што се први човек намамио на грех.“

За тим сам јој живо нацртао и изнео пред очи све јаде глумачкога живота, заједно са свима великим тешкоћама, са гтрдним невољама, сметњама и препрекама, које су безбројне, а нарочито су за глумицу двојином теже, јер су двојином веће.

2 „А код нас у Угарској још је и горе, јер глу-

мицу не пуштају ни у које боље друштво. Она може имати приступа само онде, где се рађа грех, недостојно уживање, срамота. Ко плати своју улавницу, тај не ће само да види уметност глумичину, него хоће и њено срце. Глумица не располаже више сама собом, она припада публици, тој ћудљивој, грозној пина која данас ташше глумици као женској, а сутра је извижди као уметницу, данас се удвара тој женској, а бутра јој се као глумици свети. Шрво је увенча, венцем, као оно стари своје жртве, па онда јој убије срећу и част, уништи јој пролеће њене младости, па је истера на поље на мећаву, кад настане зима у њеноме животу.“

„Па то још није све! Глумица је — о срамоте! — са свим нешто друго него све друге женске. Њојзи приступа свако друкчије, с друкчијим мислима и намерама, него којој другој честитој женској. Свет мисли да се њене ране могу залечити венцима, и породична срећа накнадити аплаузом. У место среће шиљу јој се зраци славе, ваљда да се наужива шарене дуге, што јој просијава кров сузе. Хоће ли да буде друкчија од других глумица, онда је мрзе и оговарају, а ако чини што и остале, онда ће је наравно стићи поруга и презор. Па ако таква женска још попусти својој наклоности, својој страсти, ако се више одаје сујети, него своме позиву и љубави к уметности, те не узмогне својим проиграним животом прибавити себи ни славе: е, онда мора да клоне и да се угуши под теретом својих обмана. Пред њом је публика, која јој се руга, за њом су тешке успомене, а поред ње последња улога — кратка епизода — која се завршује — лудилом или самоубијством“.

Тако сам разјашњавао Корнилији положај глумичин, па сам је молио, да ми буде само жена, а да се окане глумовања. Загрлио сам је, па сам

| је овако молио: „Ја ћу се сам борити на попри| шту уметности, а славу и награду уживаћемо обоје заједнички. Та и онако ти могу дати само пола живота, јер друга половина припада публици. Ти ћеш ми помоћи да сносим свој терет, на што товарити на себе јоши нове бриге! Буди моја, не бацај се у наручја тој светини, дљивој, кукавичкој, грозној светини:“

Корнилија је плакала. Погледала ме је са сузама у очима, па ми рече: „Сад видим, да ме више не волиш. Ја сам ти на терету. Некад си ме наговарао, а сад ме одвраћаш. Тако ће се ваљда променити и твоја уверавања и заклетве, да ме љубиш. Зар се више не сећаш оних лепих прошлих дана 2 Ја љубим уметност у теби, а у уметности љубим тебе! Та теби и уметности за љубав оставила сам своју матер, своју башту, своје голубове, све своје, па ти немаш више љубави за мене и сумњаш се сад у мој дар! Ја нисам тако паметна, па ни из близу тако лепа као управитељка Елиза! Сумњаш се и у моју врлину и поштење, а имаш и право, јер сам била сујетна и керазборита, кад сам пошла с тобом. Тиме сам учинила преступ! Али све бих радије сносила, само ти не бих хтела бити на досади, а сада ах, знам, ти ме више не љубиш !“

Суве јој загушише речи. Ја сам гледао пред-

тој ћу-

а-се, задубљен у своје јаде, док ме није црни шаптач погледао подругљиво. Тај поглед засекао

ми је дубоко у душу.

После се она приљуби уз мене, загрли ме, утре ми сузе, па ми поче говорити оним звучним, мелодичким, слатким гласом, којим ми је први пут исповедила своју љубав. Не знам ни сам шта ми је говорила. Та мала враголанка очарала ме, опчинила ме, узела ми памет. Био сам бедан као оно роб, а требало ме је жалити као оно човека, који је полудио.

Управитељ, коме смо били препоручени млад, леп човек, који се вазда смешио — дочекао нас је веома радосно. Одмах нас је примио за чланове свога друштва. дахвалио сам му се на предусретљивости и замолио сам уједно госпођу му, да узме Корнилију к себи на стан. Саошштио сам јој целу нашу тајну, како је љубим, како ћу се с њоме одмах венчати, чим добијем нужне исправе, а донде да јој она буде заштитница, учитељица, сестра и мати.

(Наставиће се)

Заоа нови Ва да НО