Pozorište

А

аплаув мојим колегама, тим јадним надри-тлумцима. Шта је томе узрок» Зар сам већ толико посрнуог Само би ми још требало да најмим | „клакере“, који ће ми за новце ташпати. Дед'те овамо моје најлешше улоге, цела публика мора ударити у бурно пљескање! Али ћу јој онда натраг бацити њене тричаве венце! Но шта је тог Не добијам више великих улога, смањује ми се плата, а управитељ се још усуђује да ми каже у очи: „Ако вам није право, можете ићи куд вам је драго!“ — Та, човече, јеси ли при себиг Та и Корнилија ће ићи са мном, а нас двоје душа смо овог позоришта. —

БРНА КО Ф

Ни часка није, а да Роси не мери уметнички улоге своје. Већ мислиш, да је бес изгорео, да се страст већ притајала кад оно „Отело“ сав задуван суне са кревета већ удављене Дездемоне. Не, Роси надмаша све претходне призоре обезумљене, крвничке страсти, последњим призором, у ком нам слика како Отело убија Јага,а после и себе, те тиме покаје дело своје. Овај последњи призор росијев трагедија је у трагедији. Умирање износи нам Роси тако природно, да нас ужасава, па ипак има право, што га тако приказује, јер ово росијево умирање показује колико је големо благо живот и колики је јаз смрт,

Обични глумци и не појимају колико је важно умирање у трагедији. Многоме глумцу просто не верујемо да умире, те с тога и не чини трагика његова никаква трајна утиска на, нас. Али који нам приказује оно бледо, на веки мирно, узвишено, покајно лице смрти, као што нам то приказује Роси, тај доказује тиме, да је

потпуно схватио задатак трагедије.

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ | („Мовледња воља“. Шаљива игра у три чина, написао Коста Ристић.) Приказана 26. јануара. 0. г. | „Нов комад!“ „Нов комад!“ то је новина, која. се на ухо гута, коју радозналост сажваће, а стомак памети наше прекувава са мање или више грчева, са мање или више зебње, | док се при самој представи јадник мало не темперира. |

10,

Ал, гле, шта ми одговори управитељ: „Госпођица Корнилија не може се тужити на, мене, јер сам јој не давно повисио плату — надам се дакле, да госпођица не ће бити незахвална према мени!

Одмах сам одјурио ка Корнилији. Приповедио сам јој, да ћемо сутра оставити ово друштво. Она се зачудила и изненадила, па је покушавала, да ме умири. После ми рече, да ће говорити с управитељем, а ако баш не будемо вадовољени, онда бар да останем још овде, или да одем куд год да гостујем, док нам се не сврши уговор. Тако ћемо, рече, обоје заслужити много

новаца. (Наставиће се)

“и

0 206 ·

(Наставак.)

Могли бисмо да пишемо читаву студију 0 томе, како Роси у свакој улози друкчије приказује трагични свршетак. Могуће је, да његова, савршено природна — реалистичка — игра буди у многим слушаоцима ужас. Али морамо му признати да има право.

Роси умире као „Отело“ по што је сам себе ранио у врат, те се пуним напором херкулскога, тела, довукао још до постеље невине Дездемоне. Ту клоне изнурен, главом код ногу љубљене жене. Из те изнурености прене још један пут, узклизне чисто механички на кревет, тако, да може уснама. својима, додирнути лице дездемонино, дише тешко, плаче, крчи у хролцу, док га оловна крила смрти не испрече по кревету, те му још последњи потмули хропац не каже, да се прашта од живота, сјаја и љубави.

Нема. пера, које би потанко могло да опише све појединости ове савршене слике. Све што би глумцима могли да речемо јесте: идите и учите !

(Наставиће се.)

И

При јучерањој представи, „Последње воље“ грејали смо се и зебли на изменце, а то је имало свога основа. Грејали смо се експозицијом карактеристика измајсторисаних на модел чистог српског укуса, а још већма, кад приметисмо, да те карактеристике нису премазане терпентином страног великоварошког хаоса; а зебли смо опет, кад опазисмо да је цео субетрат приказаног комада и сувише