Pozorište
____. У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 6. ФЕБРУАРА 1879. ~~~ ~~~
Ма
ер ак 4 ТОДИВА 11,2 ди
;
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,
6 По
Фе и а о
40 врој од, 96
Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претилата, | св шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.
ОТАРИ ГЛУМАН.
(Наставак. )
„Исто је тако и он одговорио, па не знам шта |
ћу сад да радим !“
„Узми себи девојку, исмеј поштенски тога отменог господина, што обожава твоју жену, за коју ти не мариш. Та сто му мука! — у тебе су се већ толике женске заљубиле, да ти ја чисто завидим. Чисто бих волео, да сам у твојој кожи.“
„Не — не, господине грофе! Ја ћу томе човеку да рекнем: Ако се ти још једном усудиш, да само погледаш моју љубавницу, ако јој још један пут приступиш, ја ћу те убити!“
„Сабља, позоришна није оштра, па не може ни посећи ни убости. А у животу, Давиде, иде све друкчије, него на позорници. Ти си се сувише занимао са твојим Шекспиром. Измучио си се на позорници, па ниси кадар да судиш о жи-
воту. Али — махнимо се тога разговора. Шта ћете приказивати данас 2“ „Отела,“ |
«
„Ти ћеш бити јако одликован и слављен рече сад гроф, који је до сад нагло корачао по соби горе и доле, па стаде пред-а-ме. „Давиде, ја добро мислим о теби — прими мој савет. Њенске не ваља пренебрегавати, али ни кињити љубомором, јер оне себе и у једном и другом случају прецењују, а тиме им муж или љубавник губи важност пред њима. Послушај ме дакле, Давиде, и буди паметан !“
„је ли то сушта истина 2“
„У осталом што се тиче онога знатнога 40века, 0 коме си говорио,“ — настави гроф опоро, мргодно ; ја га познајем врло добро. Он је човек поносан, и не држи за вредно да те згази. Али увреде он не трпи, а ако баш хоћеш на силу да. се тучеш с њиме, он ће те уништити као какву мушицу !“
То рекав оде у своје одаје, а мене остави на само са два снажна слуге.
После подне дође шаптач ко мени.
Донео ми је неке извештаје о Корнилији. Можда је још и невина, и ја ћу онда бити сретан. А можда, је цела ствар само сплетка, што ју је удесио управитељ, тај прости подводник> Испрва ме гроф није са свим схватио, јер се шалио. — Громи пакао! Ако ли је та шала била подемех > После је био озбиљан — но Корнилија не мора за то још бити крива. Шала и збиља. Гроф — управитељ — Корнилија — но морам се уверити, морам се осведочити!
„ја не хватам трагова глумцима, нити сам њихова ухода, а није мој посао ни да ослушкујем, шта ко ради и говори“ — рече шаптач, „Позоришни слуга носи обично љубавна писма. Он је гласоноша. Јако бих се радовао, да се могу лочепати кога писма, да те уверим и осведочим! Али време је већ да себи избијеш из главе те мисли, те да се опет вратиш позорници. Хајд да читамо твоју улогу.“
„Добро дакле, данас ћу играти тако величаствено и силовито, да ће се застрашити сви љубоморни и да ће задрхтати сви заводници. Читај —“
Шаптач поче читати. Слушао сам га веома, пажљиво. Шроникао сам скроз карактер своје улоге. За сваку речцу нашао сам прави израз и згодан нагласак, а тако исто и кретање. У Отелу сам осећао свој рођени живот, осећао сам бол са неверне љубави. Чисто сам схватао какво је то уживање видити је како умире, да не може више ни она кога, ни њу ко год љубити, до ли само ја.
Спустило се вече. Прочитао сам још један пут евоју улогу, па одем у корнилијину облачионипу .