Pozorište

у 86 ---- 5

Врата су затворена. Мислио сам да има кога, код ње, те закуцам и повичем громко:

„Отвори !“

„На што та вика 2“

„Нема никога код тебе. Добро, можда си и невина. Јеси ли добро проучила своју улогуг Јеси ли права Дездемона 2“

„Јесам, богме! Као Дездемона бојим се твота црног лица и твојих очију, што севају!“

„Ја сам Отело — по свој прилици за то, што сам црн, и што нисам нежан удварач — као други ласкави гиздавци !“

„Ти си се већ уживио у своју улогу, кад ми из ње одговараш речима отеловим. — Давиде, ти си болестан. Боље би било, дане играш данас!“

„дар не чујеш како је публика нестрпљива. Она очекује Отела. Све цвеће покуповано је по вароши. Данас можемо венце употребити за узглавље. Ноћас ћу остати код тебе Корнилијо !“

„Ти само збијаш шалу.“

„После позоришта отпратићу те вући, па се не ћу више одвајати од тебе. Притиснућу те на своје груди, па ћу им се смејати у очи, тим јаднипима, што те хоће да отргну од мене!“

„Хоћеш ли доиста, доћи 2“

„Па зар ти не ћеш да ти дођем > — Ваљда си коме другом обећала рочиштег Говори, неверо !“

„Не мучи ме, молим те! Загрли ме, на ме пољуби ;“

„Не — то нећу! За то ћемо ноћас имати доста времена. А сад гледај, те се обуци брзо, јер је већ звонило. Публика је већ нестрпљива. Здраво, Дездемоно. Отело је љубоморан !“

Завеса се отвори, те се отпоче приказ „Отела“. У прва два чина просањао сам опет прве дане наше сретне љубави. Само ме је по каткад дражило лице грофово из ложе. Дошло ми је по који пут, да бацим свој нож на њега. У трећем чину осећао сам опет оне муке, што их већ од године дана познајем и патим.

Сваки песник има по један свој спев, у који пресади сву своју душу; а сваки глумац опет има своју улогу, у којој приказује себе самог, и у којој још и надмаша себе самог. — Моја најбоља улога била је Отело. Није се заман Корнилија још у трећем чину тако страшила од мене.

Она је играла траљаво и јадно. А зар јен могла друкчије играти 2 Ха, та она није била ни налик на Дездемону! На ипак су јој добацивали венце, а мене су на крају четвртог чина наградили звиждањем. Звиждите само, звиждите, али онда, ако не будем прави Отело!

"У осталом, долази још последњи чин. Сад ћу да вам покажем шта је кадра уметност да учини. Или сам ја шуша, шепртља, или су ваша срца од камена. Плакаћете ви и лелекати, а ја ћу се смејати вашој лудости!

Пре него што ће се почети пети чин, дође шаштач журно к мени.

„Једва један пут!“ — рече. „Ево ти доказа! Узми то писмо. Сад сам та баш позоришном елузи истртао из шака. Ја морам доле, јер пети чин већ почиње !“

Писмо је било адрееовано на грофа, а писала га је Корнилија. Ево шта је било написано у том

кобном писму: (Наставиће се)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Звонар богородичине цркве“. Романтична лрама у 5 чинова са предигром. По Виктор Иговом роману: „ХофеПапе де Раја“ прерадила Шарлота Бирх-Пјајферова, с немачког превео Јован Ђорђевић) приказан је 2. фебруара у нашем народном позоришту.

Кад говоримо о „Звонару богородичине цркве“, немамо посла у првој линији са писцем драме него са писцем романа: „Хољте-Пале де Раг1а“. Виктор Иго је познат као добар романиста, који вешто износи на видело мане друштвене; можемо рећи, он је тенденцијозан романиста, но у овоме је роману врло тешко наћи тенденције. Ми нисмо у стању из ближе казвати, за што је овај роман налисан: да ли да публику забави,

да. јој ирекрати време. Тенденције нема дакле, али ипак

" није роман таки, као што су остали, који дају читаоцу чи-

тав ланац љубавних осећаја, пуно интрига и бог те пита шта још, па кад све то скупиш у целину а оно је — велико ништа.

Карактерне црте особа у роману изведене су доследно, Особито је верно напртан сталан карактер Есмералдин. Умрети је тешко, али она усхићено и радосно виче реч „умрети“, та њено благо, њено све, њен љубазник је мртав, па на што и она да живи. Све понуде архиђаконове одбија, и онда та се највише гнуша, онда га баш највише мрзи, кад јој нуди живот, слободу, ако само заборави драгана свог, ако више не изусти кобно име „Феб“. ПЏа какав је архиђа-

А

а а