Pozorište

бди ВВ де

гло познати, да је завеса дигнута и да је представа отпочета; — то је и очи и уши и хотимице и нехотице одвратило са позорнице. Већ је сироче своме ујаку честиталс п0ђен дан и изјадало се, већ је и Бесија ушла, тада је тек човек могао и око и уво обратити на позорницу са бар нешто сигурности. Па још и режија носи на души терет, што су ти иначе блатоларни моменти код тђе Максимовићке пропали. Салик ујака Рида наиме тако је висио, да је само он био кадар чути и разумети блате и искрене речи сирочета. Публици је сироче у том призору у пола — не у три четврти — окренуло леђа. Како је публици, што но се каже, „помад“, да ли је ујак Рид имао овакве или онакве очи, оваку или онакву браду, итд, како даље сироче никакве тајнес њиме нема, него и публика његове јаде не само да. сме, него и треба да чује:то би ваљало, да је салик окренуо био леђа публици — ми му то толико не бисмо у индискрецију уписивали — а спроче би онда уједно и салику и публици своје јаде исприповедило. Што први призор не пспаде, како треба, не беше до гђе Максимовићке; али до ње беше, што други призори не беху мало боља, То њено сироче нешто нам је сувише грозничаво, узбуђено било. У њега не беше ни зрачка оне самосвести, оног уверења, да не заслужује толиког вонења. Та самосвест, то уверење у неким моментима треба да му даје мирноће. Стрешњу, зебњу, сувише је живим бојама цртала. гђа Максимовићка, а у моментима праведне срџбе не знађаше мере. Јесте, Бирх-Пфајферкина маза је ћудљиво створење, то стоји: али пакосно, зло, то није; а гђа Максимовићка, је силом и то хтела да види на сирочету. Пола подругљива, пола злобна црта око уста, којом је гђа Максимовићка као неко тнушање од својих противника, изражавала, не беше згодно употребљева. Ми бисмо радије видили, да је у тим моментима, лице остало непомично, да је мирном спољашношћу сироче доказало да стоји над својим противницима. За дугачки "монолог у првом чину недостајало је гђи Максимовићки за почетак мирноће, којом ће одбити клевете, а за свршетак јачинеи снаге, којом ће клеветници открити њена недела и до ноте је потући. Оно мало јачине, што ту беше, тек је управо доста било; да се Бирх-Пфајферкиним речима даде прави смисао. На против је гувернанта Јена гђе Максимовићке сваке хвале достојна; њу је бро проучила и замста лепо извела, а то баш није тако лак посао. До душе, ту већ глумица има чистији терен, него код сирочета Џене. Гувернанта је разборита, озбиљна, свака, јој се мисао, сваки рад даје лако схватити. Има и она, до душе, „ћуди“ али не тек у толикој мери, којико

младо, гоњено, рецимо мало и подивљало — али опет и опет не пакосно и зло — сироче. Труд, што га је гђа Мак-

симовићка. око гувернанте Џене положила, није остао без успеха: публика га је наградала бурним повлађивањем и изавивом, који у овај мах двоструку вредност има: прво, што није проузрочен никаквим спољним ефектом, као што је било талшање иза дугачког монолога у првом чину; а друго, има тај изазив двоструку вредност и за то, што је дошао баш од наше публике, која је у последње време при свом лепом уживању, што су га глумци и глумице кадри били дати, остајала конзеквентно ладна, ледена. Више се пута запитасмо: „Что сије од нас бист гајинство, како предахом сја тљенијуг“ па још ни сад не можемо на то

тђа Максимовићка до-

питање себи одговора да дамо У место сваке даље хвале нека је констатовано, да је гђа Максимовићка са гувернантом Џеном публику из „тљенија“ пробудила

Т. Ружић је подоста самосталан био у схваћању загонетне нарави Рочестрове. Обишао је глумачку традицију. "Га ова најпосле за њега баш и није нужна. Њему се дотао Рочестер, који није тако сувише ексотичан, како га други глумци, каткад и преко море, схваћају, па при свем том, пма ли кога, ко ће кавати, да тај Рочестер није био промишљена, простудирана, и у неколико и оригинална слика. И Бирх-Пфајферка би метла руку на срце, па би признала, да та слика, при свем свом одступању од модела, не противслови њеним интенцијама, него до, је и тај Рочестер погођен.

Ма да је доста розђ Фезши, јер је комад већ неколико пута прешао преко паше позорнице, то ипак чинимо пажљивим, да не ба шкодидо, кад би превод још једаред прошао кроз руке дензури, која би својом облитатном црвеном оловком избрисала ма тек по гдекоји германизам, те га елидозала и лепу српску реч гегр. реченицу на то место метнула. Не сећамо се, ко то рече: „То не ће никад краја, узети!“ доста да се рекло. Џа онда оно вечито додавање презимена у говору сувише нам на германски мирише. Тако сироче Пена сваког минута бар по једанпут вели: Ујаче Риде, или ујна Ридова ; а Рочестер опет: госпођица Ејрова. Код нассеу директном опхођењу вели просто: ујаче, ујна, госпођице, п т. д. Ово за цело ништа“ није касно речено, јер „Ловудска сиротица“, поред добрих ренрезентаната као што их сада има у нашој позоришној дружини, задржаће се још доста дуго на репертоару. т.

О 3 ОРИ ЈЕ:

% (Народно позориште у Загребу.) „Узепас“ пите: „Дражестан је комадић „У очи љубави“. Доказује се; да се лепа девојка може заљубити у лепу душу постара, ал' духовита и племенита човека Помислите, тај комад потекао је из немачког женског пера. И сами Немци признају,да им је комика врло мршава, а част красноме сполу, али ја се плаим вазда женских књижевних радња. Жена је створ осећања, у ње има мало системе, а за драму се хоће система. Вилхелмина Хилдернова на супрот саставила је управо драматички „бижу“, што нам прелепо протумачише г. Фијан, Мандровић, Милан, гђа Ружићка и пре свега тђца Краљева, која је живим хумором и дражесном напвношћу осветлала себи лице. Та представа беше савршена. Ни по што пак „Руски дипломат“, доста добро израђена француска сплеткарска комедија, % Ја Бете. Шта ћетег „Пливало бе глумци шта више давили су се. Комедија спада у доба Ђорђа ТИ. енглескога, и доказује стару реч „Мибег та евсЛевја васеаф“, т. ј. жена није дорасла политици. Карактеристика је здрава, ситуација хумористична, да тако кадшто невероватна. Још нешто! Молимо, и сто пута молимо, нека се не мрцвари наш језик. Од неког времена завладало је у том страшно нехајство. Говори се и овако и онако. Не буде ли боље, ми ћемо записати граматичке погрешке свакога, глумца“

Издаје управа српског народног позоримтта,