Pozorište

а аеевета

дрљл У ЖОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 24. ФЕВРУАРА 1879. даљаљ~

р—-4 = ТОДИНА 11. > и

ПУНЕ.

А + БРОЈ 00, >

; УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА,

Н.

(Наставак.)

Ота покојников — бог да му душу прости — дочекао је ту велику жалост, да своме честитом јединцу сину очи заклопи. Данас, кад ово пишемо, и онје, сиромах, већ преминуо. Као што рекох, био је адвокат, а последње године свога живота. провео је као умировљени сенатор вароши Н. Сада. И ако је био адвокат, није свога

дугог века ни једну странку пред судом засту- |

пао, бар тако је покојни Коста говорио, него је цео живот у мањим службама новосадеке вароши провео, док г. 1861. није за сенатора изабран. Новосадска публика и пријатељи покојникови нису га још заборавили: та ко би и заборавио ону у својој простоти ипак занимљиву добричину. Колико смо пута иницијативом Костином с њиме невине шале збијали! Покојни Коста врло га је добро карактерисао у једном евоме путопису из Цариграда, где описује, како је добио од оца писмо, које ће решити његов одлазак с морског брода и растанак са морем и морском службом и животом, па кад је прочитао писмо, а он овако ускличе: „Слатки и добри мој оташ, ко да ти вамери, што ти писма логична нису, кад су пуна љубави према сину твоме!“ После смрти материне отац му је био и отац и мати, и Коста је поред свега тога, што је матер јако: жалио и особито је поштовао, п оца ипак са свом њежношћу детињеког ерца волео.

Основне школе (по ондашњем обичају — сршске и немачке) свршио је Коста у месту свога, рођења, где је почео учити и гимназију.

Нижу гимназију свршио је у Новоме Саду, јер онда у оно доба није овде било више школа. У гимназији се одликовао свагда као најбољи ђак. Овде већ приметило се, да његов поглед допире

преко школских клупа, овде се већ појавила у њему прва искра самосталности. Кад је био у четвртом разреду умре му један друг, и Коста му је говорио па опелу надгробни говор, — то је био Костин први „деби.“ Овај његов говор допао се онда, и у ђачким круговима прибавио је Кости много уважења.

Виту гимназију отпочео је је пети гимназијски разред свршио. То је било р. 1859—1860. Нужно је овде приметити, да је винковачка гимназија под ондашњом строгом, војеном, граничарском управом на великом гласу била. Ђаци из винковачке гимназије могли су конкурисати са питомцима ма које аустријске гимназије. У својим мемоарима описује Коста како је у Винковцима врлозадовољно проводио. .. „Живот је тамо миран и пријатан.... она ме је година прошла као сан, кога се и сада врло радо сећам. ... Но и осим тога је ово мило местанце важно по мене: ту се у мени породила мисао, да на. море одем.“ То су сопетвене речи Костине.

Из Винковаца. оде у Пешту. То је била бурна година 1861. Јавно кретање у Угарској није

" остало без уплива и на српску омладину, што

се у Пешти учила. И српска омладина покренула се онда из мртвила, а тај покрет нашао је себи израза у добровољним позоришним представама, што су их српски ђаци оне године под руковођењеи секретара „Матице Српске“, А. Хапића у Будиму, у Станковићевој башти давали у корист нашем народном позоришту. У томе друштву учествовао је и Коста Трифковић, не као глумац и приказивач, него као члан малог позориштног оркестра, — јер Коста је био музикалан. Овоме оркестру, који се евега из шест

у Винковцима, где.