Pozorište

љне

7 Е = лодива У1, 2“ | ј | | по

У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 25. ФЕВРУАРА. 1879. „~ ==

558

1 а

40 БРОЈ 30, о

ИПА.

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да, разашиље овај лист.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ, СТОГОДИШЊА. УСПОМЕНА. СИ )

"Још пре него што му је новац до руку лошао, пише (20. октобра) Карлу Г. Лесингу: „Већ се бојим, да и на тај начин (купљењем претилате), на који су многи успели, ја ништа не ћу моћи израдити, ако моји пријатељи не буду за мене више радили, но ја сам. Па и ако узраде више, то ће можда коњ од глади скапати, пре него што сазре зоб.“ На две недеље после тога мучи га опет помисао, е ће та у послу јако бунити брига, како ће до новаца доћи. Па поново, маја 1779, пише у ствари купљења претплате своме брату: „ја нити знам, колико си ти претплатника скупио, нити Знам, колико их је Фое скупио. Најпосле не ће Фос ни толико имати, да би се од тога могли отилатити Поета

/ Лајпцигу. Но то би ми добро М. В-у издао меницу на четири ми се тада попети на врат, а ја Ти не појмит, било би право

талира М. В-у у дошло ! Ја сам месеца; тај ће се п не бринем, да то отклоним. колико ми то бриге задаје, па чудо, кад се на мом послу не би МО приметити, у каквом сам га немиру скрпио.“

Од силног блага, мисирског данка, којим је У последњем чину свог комада у тај мах сиромашног султана Саладина обогатио, није себи могао Лесинг да напева ни потуре. Посао тај преузе ше касније други, који У клеветничкој намери изнеше, е је Лесинг за то, што је на свет из дао „Фрагменте“, од чивутарије из Амстердама | добио на поклон хиљаду дуката.

Обрнимо се опет к песничком послу његовом и к историји тога посла, Ону горе споменуту

„објаву“ послао јеони својој пријатељици Елизи Рајмаревој (ћерци писла „Фрагмената“), ла је уз то приметио: „Ако Вас не мрзи, да потражите у Рован НЕ „Декамерону“ причу 0

Чивутину Мелкиседеку, која ће мојој глуми за основ служити, то ћете јој врло лако наћи кључ. Морам покушати, хоће ли ми се допустити, да

са своје старе предикаонице, са позорнице барем, смем но вољи предиковати.“ И збиља, као што он октобра 1779. своме

брату пише, чак му брауншвајтско министарство забрани, „да ни ван државе не сме ништа пре дати штампати, што не би најпре цензури кроз руке прошло. „Није него још нешто“, вели он, „ја то не ћу учинити, изродило се из тога што му драго!“ да тим продужује : с нестрпљењем ишчекују мога „Натана“, и плаше се, е ће донети са собом бог зна шта. Али, драги брате, чак и ти криво судиш о њему. Није он ништа мање, него сатиричан комад, а да би могао са мегдана отићи подругљиво се смејући. Биће то жалостан комад, можда најжалоенији, што сам га икада написао“ итд.

На скоро за тим, новембра исте године, опет у једном писму, што га своме брату пише, спомиње, да је план томе комаду већ пре три године начињен. Сад сам га само опет потражио, јер ми је та мисао дошла, да би њиме непријајатеље с друге стране напасти мо да богме ако нешто мало променем у плану.“ Ипак је, кад се књижар Фос у томе обзиру неповољно изразио — као бајаги сумња, е ће бити после кубуре — додао Лесинг, да се нема чега плашити. „Мој комад не ће имати никаква посла са данашњим дрним оцима, а ја ћу тек гледати, да му прокрчим пута, како би се на позорницу успео, макар и за сто година. Сви ће теолози, да богме, у себи грдити мој комад, али канда се бази не ће јавно изразити против њега.“

(Наставиће се.)

„бЏада овде сви