Pozorište
|
с 189
дељивању улога. Свађи, неслози, злоби, незадо-
"глумцу. друге струке.
_ збила. у три чина, те изоставила гдекоја појава, која би се
пута глумац глумца не познаје на позорници, па |
тек из разговора разабере, да представља г.Н. Петра или Павла.
Велика, је несрећа по драму, кад један те исти глумац равне етруке мора заступати. Изввеџбаном глумцу не чини то много, и он ће сеу сваком случају знати помоћи, али је то попара за млађи нараштај. Млади глумци и глумице морају се изображавати у смеру, који лежи у њиховој ћуди и дару.
да тим се има савесно поступати при раз-
вољетву итд. и како се сви ти греси позоришних дружина зову, треба већином тражити узрок у неправедном подељењу улога.
Као што учитељ не сме имати љубимца, тако ни управа. Управитељ мора у дну душе познавати | свакога глумца, мора знати докле досижу његове | силе и таштине, али при раздељивању улога не сме никад протежирати тога или онога. Само онај, који познаје глумце, зна, какво се незадовољство и завист рађа, кад се неком глумцу или. глумици одузимље улога његове струке и даје
При том ми је споменути једпу околност, која је јако слична овој, али само привидно. Многор глумца или глумицу увреди, кад му управитељ подели | малу улогу. Познато је, како бољи глумци, који су научни ејати и потресати заноситом деклама-
- цијом, не ће да знају за мале улоге. Али ту чине
криво глумци, Нигде се не види толико, колико глумац зна и може, него ли баш у малим улоама, и познато је за доста, како су многи вели-
| кани баш мале улоге радо приказивали и њима
постизавали већи ефекат, него ли улогама од десет арака. :
У таковим случајевима има одлучити према свима једнака строгост управе. У опште је најтежи посао управе, да буде према свему особљу једнако праведна.
На послетку у погледу још нешто такмења, опере с драмом. Најрадикалнији лек против штет-_ ног такмења опере с драмом био би, по нашем суду, тај, кад би се опера од драме са свим оделила. Три месеца драма — три месеца опера. Зар не То би могло помоћи. -
У Загребу 28. марта 1879.
об
пара софи
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. '„„Девојачки завет“. Шаљива игра у 5 чинова, од гр. Александра Фредра, превео Ј. Е Томић.)
Ова духовита шаљива игра приказана је 27. фебруара по други пут у нашем позоришту. Са лепих заплета својих, са жива диалога, који местимице кипти сентенцијама, пуним духа и полета — освојиће себи стално место у репертоару нашега позоришта. Но ми држимо, да јој је ипак велика мана то, што је развучена на 5 чинова Кад би се радња
дада обележити и са реч две — махом би се све живље развијало и догађало — те би нестало и оне тромости, којом радња чисто мили своме крају. Држимо, да би то био блатодаран посао за вешту руку, која удешава комаде за нашу позорницу.
Приказ је ишао без замерке. Главне улоге биле суу рукама тђце Л. Хаџићеве (Клара), тђе Рајковићке (Анђелија), г. Ружића (Густав), и г. Рајковића (Радастин), Гђца Л. Хаџићева извела је као пркос-девојка своју улогу са особитим вервом до краја, нарочито јој је вешто пошао за руком призор, кал оно црта како сама мора да погази свој завет. Наша изврсна приказивачица наивних улога, гђа М. Рајковићка, била је у призору када секретарише
Густаву са читавом скалом свога „пишимо дакле“ наивисима. Ружићевој изврсној игри нема приговора: еве му је као од туча саливено. Т. Рајковић је данас извесно на српским позорницама најизвренији приказивач евију „старијих тосподара“ — био то чика или теча, био кум или ма шта друго, ва које се иште оне благословене доброћудности Рајковић је крезус у тој бопомији. Не знамо шта му боље приликује, да ли глас, или појава, или она топлина, коју он тако вешто улије у сваки покрет свој. У другој линији стајаху гђна Ј. Поповићева (Дубровска), и г. Лудић (Албин). Гђца Јеца Поповићева је у нас као тетка, стрина, мајка, а кад како ваља час блага час оштроконђа, увек на месту. И најмању улогу израђује ова вредна и даровита глумица наша прту по црту виртуозно; Г. Лукић је приказао шмокљана Албина као што ваља. Завршујемо са мол» бом, коју смо изложили одмах у почетку. Ако се не варамо ово исто је приговорепо и приликом, када се ова шаљига игра, приказала први пут. Драма, трагедија ходи достојанственим кроком преко дасака које значе свет — шаљива игра поскакује и поцупкује, а то јој лепше стоји у краткој сукњица него у парадном шлепу. Пров.
Издаје управа српског народног позоришта.