Pozorište
п______-_ " РРА ЗЕН НАПАЈА = ПИ
| и сад —__-ВИ
_ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 1. МАРТА. 1879. „.
о ЕЕ |] | ј | | | || у и М, о 37 и
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,
+ ц
Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. несечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.
УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА, | ТУ; ври
„Замолим трговца, да ми само до сутра робу | ректно, утицао на Костино покушавање у књипридржи; но он ми рече, да не само моја роба, | жевним радњама, јер га Коста са особитом пажнего да и ја сам морам код њега до сутра остати. њом одликује у својим мемоарима.
„И ето ме опет слободна!“ Као што смо видели, Коста је већ овде пи-
Тако се покојни Коста опростио морског жи- сао мемоаре и путописне цртице. То је био већ вота, у коме је три четврти године — од јесени | један књижевни покушај. Осим тога Коста је, у
1862. до лета 1863. — у највећој стезин у нај- | тим својим првим младићким годинама, писао и | тежем раду провео. | песме, од којих ћемо, поред оне већ напред на| – ведене, још једну угледа ради овде да саопштимо. | : Ево је: | | дојурио је Коста преко Талца и Беотрада у Нови | ' |__бад Са морнарским животом и са некадањих | Хајде, душо, хајде, на зелену траву, илузијама прекинуо је једном за свагда, и сада | Високо је сунце одскочило веће, | _ Весела ми буди, горе дигни главу,
|
|
| је требало опет прекинуту тимназијску науку на| ставити, Али су биле изгубљене две године: је| днау наутици, а друга на броду. Ово је требало | накнадити. Но куда да се иде ради продужења наука Није сад нигде : згодније било, него да оде на Реку, где је последње време пробавио и где је најбоље познат био. Овде је Коста за је- | дну годину дана свршио два разреда: седми и | | | |
Јер пролази време, а вратит се неће!
Хајде, душо, хајде, да се оросимо, Да правимо венце, да беремо цвеће, Хајде, душо, хајде, да се пожуримо, Јер пролази време, а вратит се неће.
По што је осам дана у Цариграду пробавио, Јер пролази време, . | |
Лешше је на трави, нег на меке столе, А коме је воља, нек се ваздан шеће.
Ми сад, хајде, душо, да седнемо доле, Јер пролази време, а вратит се неће!
осми, и положио је испит зрелости крајем ШКОЛске године .1863—4.
Пре него што пођемо даље, вредно је, да се обавремо на његов досадањи живот, колико се | тиче нас, који овде поглавито пред очима имамо Костину књижевну и позоришну радњу.
у Кости се већ у гимназији појавила клица књижевника, нарочито драматика. Највећма се пак на Реци покушавао у. књижевним радњама. Кућа, у којој је Коста, учећи наутику и гимна- | Што је пак вајкарактеристичније, Коста је вију, живио, била је српска. У тој кући био је | још онда почео писати драме, и то баш шаљиве скоро свакидашњи гост наш негда омиљени, сада | игре, дакле још онда почео покушавати се у већ покојни песник, Никола Боројевић. Нема оној струди књижевности, која ће му после име сумње, да је Боројевић, ма можда само и инди- ји гласа у историји наше књижевности и нашег
о
|
| Видиш, душо, видиш, како гољуб љуби, |
| Голубицу своју како ли облеће, |
| Љуби, душо, љуби, и време не губи,
| Јер пролази брао, а вратит се неће! ' | |