Pozorište
МО
пол У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 3. АПРИЛА 1879. „- ~~~
5 = РОДИНА ТО о
Излази свагда о дану сваке представе на по табака.
ИО ИАШТЕ
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,
И 44 БРОЈ 46, 2
3
Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата,
св шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да, разашиље овај лист.
КОРИСНИЦА,
ЦРТА ИЗ ГЛУМЧЕВА ЖИВОТА.
Кад пре више година прокопаваху сујецки канал, упути се једног дана на сунчаној припеци неки раденик тинејским баштама. Леже у ладовину, да отпочине. Изнад главе му се залелујаше палме и лавори. Он сањалачки погледа бујно, зелено шибље. Па онда рече гласно: „Сад бацаш свој сен на надничареву главу, свежи лаворе; а некад се уметникова глава прегибала под полуувелим лишћем.“ Ту извади из недара у плавој свили увијен лавор-листак, узе га загледати, па, рече: „И опет ми је овај једини суви листак из прошлих дана милији, него сад сви вечно-зелени гајеви васколиког истока,“
Рука му клону на срце -— а он у санак.
Било је у некој великој, немачкој вароши. На свима, сатовима избило је десет. Кола испред поворишта разиђоше се по свима сокадима. У неком новом предграђу, на вратима пред високом кућом на четири боја, стаде неки господин, те притисну на звоно.
да тили часак изађе нека остарела женскиња, отворивши врата и шаку, да пропусти странца у кућу. Али овај нити мету што у отворену шаку, нити уђе унутра.
— Би л ми могли учинити љубав и казати, да ли је глумац Генерт већ код куће» —- запита, он.
„Учинити љубав“ допаде се баби, па одговори, што љубавније знађаше, да господин Генерт још није код куће, и да она намерава пребдити, дотод он не дође.
— Али ја сам видио евећу у његовој соби! дода странад.
=— Могуће је, ваша милост, да је оставио горети, како је не би морао ноћас опет палити.
— Ал допустите ви мени — господин Генерт нема права да расипа гориво, — одговори онај осорно. Него уверио сам се, да је они иначе бесавестан. Ако заиста није код куће, то за цело банчи гдегод с веселом браћом, а код куће харчи свеће. Али ја ћу чекати овде, догод не дође. Учините ту љубав, па ме одведите дотле у његов стан.
Кључарка подиже свећу, па узе загледати у странца. По његовим наглим речима мислила је, е је какав младић; ал сад виде, да му је избријано лице борно. Одело му врло елегантно. Он сад стаде бургијати палцем и кажипрстом по џепу у свом прелуку, — пантомима, за коју се кључарка врло интересовала. Није хтела од-
| говорити, док није видила потуре на свом дла-
ну. Тек онда рече:
— Господин је ваљда добар пријатељ гослодин-Генерту. Ал' ја немам кључа од његовог стана; иначе бих била већ однела горе'и венце, а овако не знам, шта ћу шњима. Да силних венаца! Пре по сата донела су их два амалина. Него јесу лепи! Ако сте ради, можете их видити.
Она уђе напред; он за њом. Као неки врт зеленили се зидови, столице, орманови. Свуд пуно лавор-венаца, кита и трака.
— Јесте ж видили ви, милостиви господине, кад год тако штогодг — повиче поносито баба. — Те. красоте! Та мора да се све тресло позориште, галерије морале су попуцати. Него није ми ни чудо. Стане л Генерт само једном ногом
| на позорницу, већ се све смеје. Па јел те и ви,
| | |
милостиви господине, Но, баш ми је жао! Баш
| бих волела, да сам га данас видила! Ал за бога,
како ћу, кад сам кључарка ! Кога да оставим за собом 2 На кога ли се смем поуздати 2 Најпре би била
| за то моја комшиница, столарка; ал' је вечерас не =
|| "