Pozorište

ДАН ВИА А

мо'ж задржати ни са четири вола. Још у три сата била је пред позориштем. Ту мора тек да се гурало и турало. Видила сам, како су пронели овуда једну госпу, што су јој-смрвили ногу на уласку. А. ја, боже мој, само тако! Ал нека! (Па показа венце.) Овога нема више ни једна као ја! Не браним, што му се цео свет смејао,» кад су сви венци, што су их њему бацали, сви ту, ту код старе кључарке .. . Погледајдерте само, господине, овај с плавим шепутом: „Нашем Генерту!“ Џа онда овај овде... зајамачно је од какве дружине... с овим писменима на зеленој траци: „Омиљеном човеку, великом вештаку !“

« Очи бакине се засузише.

Непознати промрмља: Лако је навести на свилу. Писмо кошта само седам новчића.

— онда овај! — прошапута старица. Гле, овај с дивном ружичастом шапутлом. Кажу, од неке младе кнегиње. Боже мој, баш је сретан тај Генерт, све га воле и уважава. Људи већ не знају, шта да му чине. Том, кад умре, подићи ће одмах трећи дан каменити споменик, Кажу, кипари, већ раде на том, ал' да како само кришом. Него седите, милостиви господине, изволите, седите. Једна кита цвећа, што је била на столици, мораде да уступи места старом господину.

У исти пар за орисе на пољу свирка, па све ближе и ближе. По кућама, затрепери румена еветлост. Дође бакљада и стаде у полукругу пред кућом. Двојица иступише из круга. Једно беше председник, дружине „Хармоније“, онај други глумац Генерт. Вика се сталожи. Председник узе говорити китњасто, одушевљено, и овако доврши: „А сад ми преостаје још само то, да тебе, племенити човече, замолим за опроштење у име свију твојих пријатеља и поштовалаца, што смо употребили прилику, те ти о твојој корисници кажемо: Фала и љубимо те. Твој огромни дар узнео хиљаде и хиљаде нас из ове вароши. Дико наше Талије, теби хвала на најплеменитијем уживању. 0, живио наш Генерт! Живио!“

Онај старац у кључаричиној собици чуо је, кад је на пољу пала реч о хиљади и хиљади. И сама кључарица је пливала од милина са ненадне светковине под њеним прозорима. Довуче се на прстима, те широм отвори капију, као да би пустила унутра сву светину, нек види, е се та светковина слави чаки у њеној собици, где су са-

хлВ

чувани венци, што су летили слављенику на позорницу. Ал Генерт се у мало речи захвали, па сам уђе у собу. На пољу се заори још : Живио, понда се буктиње угасише и светина разиђе.

Генерт ману тешко руком, да се затворе за њим врата, и да се растави тај дуги, врели дан од њега и ноћи му. Таман да стане на степенице, задржи га неко за раме.

— Господине Генерте, извините, на који тренутак! — рече стари онај господин, ког већ познајемо. |

— Ах! — уздану глумац изненађен. — Још и тако доцнег

— Мораћете ми допустити, да имам право, што сам баш ово доба увардао, да вам будем на досади; а морате и појмити.

— Ви хоћете свој новац, — прекину га Генерт, те нагло тури руку у капут и извади шаку згужвељаних банака. — Ево вам, господине! Узмите — узмите!

Онај се убезекну, кад виде, како овај без икаквог решшетка поступа с новцем, по његовом мњењу, с највећом светињом на свету.

Молим, послужите се, па ме пустите, да идем својим путем! — настави му глумац. Лепо, младачко лице му беше бледо, и с лицаи с душе му избрисана будала краља Лира.

— Шта то значи» Новце треба пребројати, рече старад.

Ја не умем бројати новада.

Ал дражајши, можда има више.

Мање, мање... тог се ви бојите. Више немам. Ево вам мој добитак.

— Тако! — одговори старац горко. — Мање, мислите ви. Е, па шта ће бити од мене

— Кајишар и опет.

— Господине! Је л то фала, што сам толико имао призрења према вама 2

— Призрења са сто педесет процената!... Е, добро, кад вам није право. — И глумац већ хтеде да опет мете новац у свој џеп. Ал' онај други их оберучке шчепа... Од комедијаша се мора примити оно, што има.

— Ви посрћете! — повиче за глумцем, кад се онај стаде пењати по степеницама. Понда одјури, жељан да преброји своје новце код првог фењера где дође.

Генерт, заиста посрћући, отвори врата свога,