Pozorište

по ВВ Ала

бање, у свакој ложи мог мртвог Рихарда. Допадање гледалаца брујало ми је као грозни подемеј, а пвеће, којим ме обасипаху, беху надгробни венци. Кад се кући вратих, узе ми Јуда сву заслугу. И то зову корисницом!... Ха, смешно: Хиљаде сам утукао на себе и друге, а сад сам просијак, па немам ништа да купим, ни сандука за своје мртво дете... |

Подиже се. Изтргне из дивног орманчића од махагонског дрвета чекмеџе.

— У теби је скривено било, да боме само на кратко време, млого блато, па и алем-адиђари, што сам их на њу страћио. У тебе ћу сад да метнем још последње своје блато — ово дете... Ха, играм ли ја комедијуг Ко ће овде да се смеје, ко да плаче, већ све ја сам! Ох, ко се једном навикао на претварање, том јели јади миље ефекат. До врага, тричаријо, ја те више не требам. Данас сам последњи пут одиграо комедију. Мој свет... и моја уметност — (Бади блажен поглед на дивно, бело детиње лице) ево овде је! ... О, сине ала си лен! Био си леп, док си јоне зажарених обрашчица снове сновао, док си својим светлим очицама гледао у мене онако искрено, ал тако леп као сад никад ниси био. Видио сам доста ремека у мрамору и у месу и крви. Стрепио сам, кад сам стајао код одмор-постеље оне дивне жене, коју сам морао доцније назвати детињом мајком... ал тако дивно што год, као што је ово мртво детенце, још не видех ништа под богом...

Наслони се на орман, па дуго стаде гледати, не мичући се никуд, усијаним очима на мртваца. И срце и душа пливала му је у том погледу. На пољу закуца поноћ. Генер, још у свом стајаћем руху, изгледа као окамењен — ал полагано, полагано стаде се нагибати, и клону најпосле опет на лешину, па промрмља: — Добро је. Свршетак је леп! '

Понда опет устаде. Покупи лавор-венце, па покри њиме свог драгог мртваца. За тим написа брзом руком неколико редака на хартију. И опет се дуго загледа у благо, слатко детиње лице; дуне, што брже могаше у еваку свећу, угаси их, па излети из куће.

„Оутра дан су писали јутарњи листови: „Као синоћ, није играо господин Генерт никад до сад. Тако генијално још није нико схватио улогу лирове будале. Публика је и била благодарна. И заиста, на таком вештаку, као што је Генерт, можемо сами себи честитати,“

Вечерњи листови имали су ову белешку: „Тајанствен догађај. Једног од наших најваљанијих позоришних сила нестало је у таким приликама, из којих се може најгоре штогод посумњати. Једно овдашње сарањивачко друштво добило је јутрос писмо оваког садржаја: Каменита улица, у К. бр. 16., на 4. спрату лежи једно мртво дете. Распачајте покућни намештај, те намирите трошак око погреба. С. Т., глумац. Одмах оде комисија у означени стан глумца Г.; и заиста нађе лешину детета око своје три четири тодине, покривену лавор-венцима. Госнодина Г. нема од синоћ нигде, да се нађе.“

А неки дан после тога писали су листови: „јуче после подне. сарањен је синчић глумца Генерта уз пратњу недогледне мложине света. Баш за то, што се још ни до овог часа не зна ништа о том тајанственом случају, добио је епровод тим свечанији и дирљивији изглед. Власт је у послу. Још никако да се нађе, где је Генерт; а. о дану његове кориснице приметила се на њему нека необична расејаност.“

А Генерта и не нађоше.

Месец дана после детиње смрти могла се видити на његовом гробу нека бледа, лепа жена. Јецала је, да ти срце пуца, и спомињала је име Рикарда и Сигмунда. Исте ноћи покушала је на, мосту, да се утопи; али је епречише. По године дана после тога видимо је у оном манастиру милосрдних сестара, одакле је Генерт некад узео био једну сестру, да му бди над мртвим дететом. У даду у тинејском гају пробуди се раденик од сујецког прокопа. Тужним погледом погледа, у лавор-лишће. Сневао је. о прошлим данима. Ал ко зна, да л му је жао, што је сневао, или што се пробудио. Попе се на брдашце, па сетно дуго, дуго гледаше далеко преко сињег мора.

Превео А.

о нифрасваг бафење—————