Pozorište

сина, не би марио, да

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Жир Јања,“ Шаљива игра у 8 чина, написао Ј. С. Поџовић.) Приказана с новом поделом улога први пут у уторак 8. априла 0. т,

Пред са свим пуним позориштем прешла је та стара, али опет за то млала глума позорницу нашу у знак, да публику највећма занпмају типови, који су вађени из сопствене средине њене. И ма да таки ексемплари, као што је Кир Јања, све већма нестају, заостаје у нас успомена на некадашње госте из Јеладе и Македоније, која ће нам на дуго у свежини одржати особите карактере оне. Њихови потомци изгубише особину својих прадедова. Они се претопише у онај народ, сред ког су заузели седишта своја, али њих занимају још већма те живе слике из полупрошле повеснице своје, која је у тесној свези са мученичким животом у правој домовини њиховој, из које су једва избавили го живот, да сред туђа елемента живе и теку.

Из домовине нису донели ти бегунци пријатне успомене, а и у новој отаџбини нису наишли баш свуд на пријатељско саучешће, па зар је чудо онда, да су се, слично Чивутима, повукли у своје кругове, да су постали саможиви. Из таквог начина животарења и могоше изнићи карактери, као што је Кир Јања. коме се све осећање на свету слије у једну реч: новац. Од Ј. С. Поповића је сретна замисао, што је такав карактер фиксирао и нама оставио, да гледамо у њега, као какав раритет прве класе и да у једно чисто.и не верујемо, е је могло бити таквих људи као што беше Кир Јања

Глума „Кир Јања“ остаће за сва времена специјалитет наш. Она не ће никад прећи преко стране позорнице које, а кад би прешла, изгубила би можда најважнији комичан моменат свој, изгубила би грчко-сриско наречје. да остале позорнице постоји друга тврдица, Молијеров. „Харпагон“.

Да сравнимо у кратко те две глуме. ~

Ј. С. Поповић изнео је у главном, слику, карактер, прототин. У њега су заплети неки извесни положаји, у које тврдица појепз уојепа мора упасти; јер да нема њих, не би било вредно ни писати глуму. Молијеров „Харпагон“ је пак потпуна шаљива игра са разноврзним и многостручним заплетима и ситуацијама; у њојзи расте радња постепено, дође до свог врхунца и за тим се спушта до повољног свршетка, као што се то већ захтева у шаљивој игри.

И Кир Јањи и Харпагону је новац онај идол, ком се

клања, ком посвећује сав свој рад, сваку тежњу, сваку за-

мисао, без ког нема за њега ни напретка, ни уживања, ни света, ни живота. Али, док је Кир Јања само тврдица и ништа друго, Харпагон је и љубавник, јер је — Француз. Кир Јања не крије своју нарав ни у том нежном положају, он се просто ожени по други пут; Кир Јања је дакле реалнији од Харпагона. Али је Кир Јања још и доброћуднији од свог француског колеге. Он не жели, да му умре ко из породице, па ни из околине а Харпагон би напустио и му се удавила и кћи, само. да му се Кир Јања писличари, Харпагон је у једној ситуацији надмашује Кир

не оштети идол његов. тврдица еп стов. Али

Јања Харпагона и то замашно, у фактичном приказивању свога „среброљубија.“ Јер док нам Харпатон само говори о свом закопаном благу, ког, ван позорнице загледа сваки час, дрхће Кир Јања пред нама за својим новцем, милује на позорници своје жуте дукате, њима тепа, рад њих завирује у сваки будак, због њих криви и опада жену и дете — врло важан моменат, да нам се јасно, реално укаже грабљивост, та гнусна страст.

Најзад постају обојица смешни, подлегну околностима, бламирају се, пошто им је становиште лажно — најглавнија особина шаљиве игре.

Приказа глумаца беше са свим добра. На првом месту морамо споменути приказивача насловне улоге, г. П. Добриновића. Ако и „Кир Јања“ није потпуна шаљива игра, личност Кир Јање остаје особити карактер, за глумца тешка али благодарна студија. Наш млади, даровити комичар решио је своју задаћу на одличан начин. Опај цинцарско-грчки језик ишао му је врло добро од руке; пола бојављиво, пола неспретно кретање у вечитом дрхтању за, новцем беше врло добро. Врхунац у приказивању свом постигао је, кад је, у два маха, гледао свој новац, кад је у њему уживао, кад је дрхтао за њим, кад је оно у големој страсти разрогачио очи, хотећи тим да у једаред прегледа длаго своје, кад је гласом дрхтао, бојећи се у напред, е може доћи тренутак, да се на веки растави од њега; у десператној ситуацији, кад је опазио у руци лажне банке, кад је набрајао начине, како да се убије, јер не може да поднесе губитак, а и могућност, да ће га икад похарати „пустаљије“, беше г. Добриновић врло разноврстан. Он је ваљано оправдао поверење, што га је у њему имала, управа, да је дорастао таквој улози, као што је „Кир Јања“,

Гђа С. Максимовићка беше добра Јуца. Оно криво изображење негдашњих девојака и жена и њихово практично поступање приказала је врло згодно. Гђца Л. Хадићева, беше прикладна и послушна Катица, која обећаваше, да ће бити достојна ученица своје маћехе. Од драстичне комике у глупости и неспретности беше слуга Петар г. Лукића. Улоге Мишића (г. Марковић) и Кир Диме малене су, али ипак значајне, особито Кир Димина, коју је г. Рајчевић са свим добро приказао. КЕ

Пе О 8 ОВ Пе ВОН.

% (Народно повориште у Загребу.) Читамо у „Уепеп“: „Наше оперно друштво не ће ићи у Беч, јер управа „Витотћеађег“-а није хтела дати јамства, што га је загребачка интендантура тражила. Да се наша управа хтела осигурати, одобравамо са свим, јер да је ишла на слепо, могла. је претрпити велику штету. Чујемо у осталом, да се по Бечу много говорило о доласку хрватске опере и да су је Бечлије радозналим оком очикивали као какво чудовиште. Тим се добрим људима по свој прилици чудно чини,

да оперу има и онај народ, што си га бечки филистар

може представити само у црвеној кабаници сережанина,“

Издаје управа српског народног позоришта. |