Pozorište

а

дрдаље У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 22. АПРИЛА 1879. лалљл~

КИ

у

= ГОДИНА 12

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

2 = БРОЈ 5, 2 ов

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ПУТУ СИЗИРИСУ.

ОД САХЕР-МАЗОХА. (Свршетак.)

Фрожер се повуче у неки закутак, па поче плакати. На миг официров изиђу војници, што су Фрожера чували, и гласник, на поље из колебе. Официр приступи глумцу и рече му тихо: „Пријатељу! Праштам се е вама. Ово је прва штација, за Сибирију, и ту престаје моја служба. Други ће вас официр пратити даље. Пре свега ваља да се прихватите јелом. Овака двадесет и четири сахата добијаћете мало да једете. ћутите и не говорите ништа, јер бисте лако могли изгубити главу. Будите у свему послушни, јер бисте иначе само отештали своје стање, а никако поправили,“

Фрожер седне брзо за чинију, па поче јести из ње, али му се сузе помешаше с кашом.

„Само да ми је знати, шта сам скривио,“ јадаше се он.

„И ви се још сумњате2“ — запита га официр. „А зар нисте увредили пара 2“ „Ја Цара. Ах! сећам се!“ — повиче глу-

“

мац; „па за ту луду шалу

„Шала та, није баш била луда,“ — рече офипир; „јер она не би цара тако ранила, да у њој нема жаоке од истине. Ви знате Павла, он никад не заборавља, никад не прашта. Предајте се дакле своме удесу и реците ми, да ли могу што учинити за вас у Петрограду.“

„Проговорите цару коју добру реч ва мене,“ — рече Фрожер.

„То бих могао платити главом,“ — прекиде та, официр : — „али можда, имате новаца, или адиђара, које бих могао сачувати за вас, док се не вратите.“

„ја ћу се дакле вратити!“ — викне Фрожер, а на срцу му мало одлахну. „реците ми бар

докле ћу живити у прогонству у тој проклетој Сибирији 2“

„Три године; дуже нећете живити у прогонству.“ „Три године! -Ужасно! И Фрожер поче опет јаукати и плакати, али војници се опет појавише, свезаше му очи и метнуше га на саонице.

Пут се опет настави.

Фрожер је плакао дотле, докле није најпосле заспао, као оно што бива код јогунасте деце. Кад се пробудио, створио му се пред очима опет онај исти призор, што га је отоич видио: сељачка колеба, лојана свећа, чинија с кашом.

„Дакле сам опет за један дан хода даље од Петрограда,“ — мишљаше јадник жваћући кашу.

И још један пут се понови возидба, и још један пут га уведоше опет у неку колебу, где се прихвати чемерним јестивом.

Кад су се саонице по четврти пут зауставиле, рече јадник за се: „То је ваљда већ четврти дан, како путујем. Само да ми је парченце хартије, да сваки дан забележим једним потезом, али немам ништа код себе, па ни новаца! То је ужасно!“

Али овога пута га скидоше војници са саоница, па га нису водили, него су га носили им метнули на неку дрвену клупу. Но ту, у место да му одреше очи, свезаше му војници руке.

„О боже милостиви! Шта радите са, мном 2“ — викао је Фрожер.

Никаква одговора.

Здераше с њега хаљине и кошуљу. Три хладне цеви од пушака наслонише му на груди.

„О боже! О боже:“ стењао је сиромах глумац.

„Пали!“ — командоваше неко оштрим гласом.