Pozorište
|______-___
ере 48 Фељог~
Осим тога, по скоро добивеном рачуну тополивнице крагујевачке, има,
да се плати за старе реторте. 900. По акту суда вароши Београда од
ове год, Бр. ... имају се платити
дрва за 1878. (што у евоје време
није плаћено због стављеног зашта) – 564.
Цео дакленедостатак на крају 1880. године био је
(или у дукатима, рачунећи дукат по 12 динара: 618 дуката, 1 динар и 25 пара).
Како се за подмирење овога недостатка није могло добити ни од куда какве ванредне помоћи, то се морало прибећи зајму. И тако је позајмљено од г. дра Мачаја 200, а од трговине г. Х. Томе 400 дуката, прва сума с 109, друга с
7.417,25. | 8%/; годишњим интересом.
(Наставиће се.)
о
листићи.
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Марија и Магдалина, позоришна игра у 4 чина, написао Павле Линдау, превео Сава Петровић, приказана на нашој позорници први пут 28. нов. о. г.)
Павле Линдау спада мефу даровитије немачке писце. И као драматик стекао је себи лепо име. Он има више добро и вешто израђених драма. Штета што у те не спада и његова „Марија и Магдалина“, која управо и није позоришна игра, него на дугачко развучена приповетка, у којој се без икакве радње казује, шта се догодило пре осам година.
Да је то тако, видићемо, ако у кратко приповедимо шта, се збива у тој позоришној игри.
Две пријатељице, Марија, кћи доброћудног и сујетног трговачког саветника, и Магдалина, сиромашна девојка, из племићке породице, васпитавају се у једном и истом ваводу. У завод долави нов учитељ. Магдалина се вагледа у њега и почне проводити с њиме са свим невину љубав. Пишу једно другом, и Марија допушта учитељу, да та писма управља, на њену адресу, а она ће их предавати пријатељици. Једно од тих писама падне у руке управитељци, која га одмах шаље маријином оцу, који опет, не разбирајући много шта је у ствари, гони кћер своју од себе. Марија жртвује себе за своју пријатељицу, одлави у свет, постаје славна глумица под именом Марије Верине, а Магдалина полази за оца своје пријатељице Мараји. У њеној околини налази се и онај заводски учичељ, који је међу тим отишао у спиватеље. Случајем им помоћу професора Лаврентија дозна Магдалина ва Марију, тражи и добија од ње опроштаја. Она посредује за тим, те и отац маријин, после осам година, грли и љуби своју кћерку, коју некакав кнез немачки руком и срцем усрећава.
Ко не би приметио одмах на први поглед, да није ни најмање оправдано страдање маријино. Она не ће ни да покуша, да се правда пред оцем својим, а отац опет не ће да распитује, да ли му је кћи заиста крива, него је онако на сумце гони од себе.
Марија дакле страда, али не за то, што је тако морало бити, него што се хтело писцу, да до суза дирне гледаоце и слушаоце.
Представа се могла рачунати међу боље. У првом реду заслужује да се спомене г. Лукић, који је доброЋудног, таштог, равметљивог трговачког саветника Верена, коме је само до тога стало, да дође до што више ордена, приказао тако природно и верно, да нас је са свим задовољио. Он је врло згодно знао спојити доброЋудност ва ограниченошћу вереновог ума. Г. Ружић, као професор Лаврентије имао је тежак положај. Тај професор је нека смеса од подемевала и човека од велике разборитости и светске мудрости. Са сваким се титра, исмева људске слабости, али уме и осећати племенито. Г. Ружићу служи на част, што је све особине тога чудњака јасно изнео. Гђа Ружићка, (Магдалина) вешто је цртала жену од света, која под спољашњим блеском прикрива тешку рану, коју на срцу носи. У трећем чину, у призору са Маријом, када од ње иште опроштаја, дирнула је свакога игром и говором својим. Гђица Л. Хаџићева мило нас је изненадила као Марија, нарочито када је живим бојама износила лице и наличје глумачког живота. Одмах се видело, да осећа, што говори. Нека буде иу другим улогама тако природна, па ће одмах више ваљати и себи и за глумачку вештину, Г. Димитријевић показује ив дана у дан лепе знаке напретка. Његов кнез Бернд беше добро замишљен и у главноме добро и изведен. Други пут нека само више пази на то, да је кнев човек, који не мари за светске предрасуде, и који се заноси за свачим, што је год лепо и племенито у свету. Да није такав, не би могао узети за жену глумицу. Гђфца Б. Хаџићева (Ела) као несташно и бевазлено девојче беше мила, а игра јој добра. Похвалу заслужује г. Добриновић и г. В. Поповић, од којих је први приказао Шеелмана, позоришног агента, а други доктора Гелса Гелцинског, некадашњег учитеља у заводу. Те су фигуре већ по себи одвратне, па ако се не држи мера у њихо-
„вом приказу, постају гнусне. У мањим улогама добро
се држала, као увек, гђица Ј. Поповићева (Цингелб гргова), а у томе су је по својим силама, у колико су умели, потпомагалн: гђица 3. Стефановићева (Алма), гђица Д. Адамовићева (Ружица), г. Барбарић (Ханс), г. Јовановић (Мерц) и г. Рашић (Гулцбах). о
Издаје управа српског народног позоришта.