Pozorište

об 106 Фусоо-~

„Тијеста“, баш је прави царски дар; тога „Тијеста“ давали су године 90 пре Христа. По правилу је писац делио улоге међу глумце и учио

| их; ако писац више није био жив или ако није

| могао, онда је то радио управитељ позоришни.

Глумци нису у Римљана као у Грчкој били штовани слободни људи; били су робови и ослобођеници или и слободни људи из Грчке, Азије и Мисира а сталеж им је по праву окаљан био инфамијом, те су у законику били равни са сводницима, срамно отпуштеним војницима, ухваћеним крадљивцима, варалицама и опадачима. да сина глумца којег или глумице нису смеле поћи ни унуке ни праунуке сенаторске од мушке лоз .

| Војник, који се заборавио те глумио, био је исто | тако емрћу кажњен, као да се дао био начинити | робом. Текје Август одузео званичницима, право, | да смеју глумца свуда и у свако доба телесно казнити, а ограничио је забрану ту своју само докле игре трају и докле је позориште. Ма да су ти правни одношаји глумаца остали и даље у ошште исти, ипак им се с временом стање у

весело и шаљиво друштво, као што су били Сула и Антоније, радо се мешали са веселим и ведрим глумачким светом, а и озбиљнији су људи тражили друштво даровитих и изображених глумаца. "Тако су н, пр. комед Росције (умро 76 пре Христа) и савременик његов, трагед Езоп, били врло уважени а у пријатељству живили са најзнаменитијим државницима, са Цицероном, Помпејем и др. Дворски глумци били су за време царева често врло моћни, јер су били љубимци царски.

Свакако да обични сој глумаца није нигда у друштвеном животу био баш бог зна како уважен а нарочито мора да се зло патили робови, што су морали излазити на позорницу. дгодно вели Сенека: онај човек тамо на позорници, што у скрлетном огртачу представља Атамемнона, те поносито збори: „Ја сам владар у Аргосу; Пелоп ми је оставио царство силно,“ то је роб, па добија као и други робови пет вагана шенице на месец и пет динара кад год изађе на позорницу; онај други опет што се ено надуо, па прети: „Ако се не смириш, Менелаје, свалиће те моја десница!“ тај се јадно рани и спава у траљама. Ти су робови били обично својина приватних богаташа; међу робовским породицама

друштву побољшало. Раскошници и они, који воле |

тих приватних богаташа било је често и читавих чета, које су служиле господарима и њиховим гостима, пасу их господари нарочито изнајмљивали за јавну позорницу, Ако се који одликовао вештином својом, тога су често наградили тиме, што су га ослободили, а по каткад је публика за време игре захтевала, да се роб ослободи.

Глумци ге понајвише образовали у школама, што су их држали знаменити учитељи. Тако је н. пр. славни Росције имао глумачку школу. Једаред се Росције тај заплео у париицу због роба једног, Џанурга, кога му је Фаније Хереја дао био, да га изучи; у парници тој бранио је Цицерон Росција. Росције и Фаније били су уговорили, ако Панур"о некад постане честит глумац, да, онда њих двоје поделе д бит. Е, али Панурга

- убије некакав Флавије из Тарквинија а пре тога уоиј

се Џанурго лепо био показао на позорници. Кад ј- Флавије ради тога дао Росцију добро једно у вредности 100,000 сест. као у отштету, заиште Фаније од Росција половину те отштете, ма да је, као што се каже, и сам већ био добио под бру суму новаца. Из те се ствари види, како су вредили ваљано изучени глумци. У школама се глумачким учило по више година са највећом строгошћу и истрајношћу, па ко је хтео да дође до чега, морао је и после озбиљно наставити штудије своје, јер је публика ванредно много захтевала од глумца, што се тиче гестикуладије, држања, неме игре на лицу, коректнога, изговора и т, д.. Росције и савременик му Езоп довели су глумачку вештину до највишег ступња и цветања, па се о Росцију каже, д: на позорници није начинио ни један једини гест, кога не би најпре код куће промислио и научио био. Између изврсних глумаца и слабијих била је велика разлика, што се тиче социјалнога положаја њиховога, а исто су тако различни били хонорари, што су их добијали за игру. Најмањи хонорар био је за време Сенекино пет динара, (нешто више од једног талира); бољи глумци, дабогме, да су добијали више; обични хонорар за једну представу био је за доба царева тако између 25 и 50 талира. У Цицероновој беседи, што је говорио у обрану Росцијеву, има, да је мима Дијонисија заслуживала годишње 200.000 свст., а Росције 600.000 сест. За једну представу добијао је Росције по 1000 динара. Осим свога, хо-

по да Рак са ас с