Pozorište
и
себе 107
Ферде п~
норара добијали су у осталом глумци још и победне награде, јер се такмачили ваљда већ од времена Плаутова амо. При том је одсуђивало одобравање публике; по њему се равнао званичник, што је председавао и награде давао. За то су глумци увек при крају комада молили публику: Рјацање! (тапшите!) Џобедне награде биле су палмово грање и златни венци, а уз то је још било и ванредних дарова, нарочито новаца, а у касније време царева и скупоцених хаљина. Кад је млађи Катон у место златних венаца дао венаца маслинових, није знао народ, да ли да се смеје том ципилуку, или да се нањ љути. У осталом су златни листови на венцу били често тако танки, да их је Марцијал сме, сравнити са паучином, пеном од сапуна и опоном на јајету. По каткад је публика бурно захтевала од домаћина свечаности ванредне дарове за омиљене и изврене глумце; но обично је и сам домаћин од своје воље давао такве даре, и то скоро увек врло скупоцене, да га не би само грдили, да је ципија. Веспазијан баш није иначе бацао новац, али кад је освећивао оправљену позорницу Марцелову, дао је сваком глумцу, који је тада играо, по 40.000 сест., а трагеду Аполинару чак 400.000 сест.; осим тога поделио је још силне златне венце. Према свему томе, што је споменуто о
доходцима глумачким, са свим је јасно, да су бољи глумци баш се лепо могли обогатити. Евоп н. пр. оставио је иза себе имање са 20 милијона сест. (до један и по милијон талира), а баш је био за живота трошаџија и расипач.
У грчком су позоришту у сваком комаду излавила само три глумца; међу њих су биле подељене све улоге. У римском позоришту није било тога; ту је излазило на позорницу толико глумаца, колико је било улога у комаду. Миме су могле давати и женске, иначе су све улоге играли мушки; тек у касније доба царева играле су и женске у комедији. Образине је увео био Теренције; но ипак су и после излазили глумци бев образина, као н. пр. Росције. Пре Теренција носио се на глави плав, црн или црвенкаст накит (вајегиз); различно је изгледао тај накит, по свој прилици одговарао је грчкоме онкосу, а носио се ради тога, да се зна, ко игра старо, ко ли младо. Костим трагеда биле су сјајне дугачке хаљине (зуппаја) од скрлетне чоје, златом везене; обућа је била високи котурн. На против је у комеда била ниска ципела (зовеи5) и хаљине по свакидашњем кроју са што јачим бојама. Од како је република престала, трошило се све више на сценерију, па тако и на костиме; најпосле је
публику већма занимао костим, него и сам комад. (Наставиће се.)
зиИбтТиИЋИ.
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Партија пикета“. Шаљива игра у 1 чину, по Фурнијеру и Мајеру превео Ф. Оберкнежевић.
„Гушче буковачко“. Шаљива игра у 1 чину, с Француског, по Бајарду, прерадио Ј. Ђорђевић.)
98. децембра о. г. дала нам се и опет прилика, да задовољни изађемо из поворишта. Оба приказана комада била, ву добра, а и игра наших глумаца и глумица у њима била је добра, те нам тако не преостаје ништа друго, него да с похвалом споменемо све представљаче, који су се својски трудили, да своје задатке реше онако, као што су то писци мислили, када су стварали типове ва своје шаљиве игре. У првом комаду ексцелирао је у правом смислу те речи г. Ружић, који је од свога ШваљеРошферијера начинио прави „Сабтпеђаафиек“. То се зове Фина карактеристична игра. Уз њега се добро држао г. Лукић као Мерсије и гђца Б. Хаџићева као Ружа. И г. Динић добро је изгледао као Анатол, а местимице погодио је и прави конверзациони тон, Штета што у томе
није истрајао, него је често прелавио у декламацију, ко- |
јој никако нема места у шаљивој игри, која захтева лак говор. Осим тога треба да се одучи од нечега, што му
јако смета, а то је: да не преврће очима непрекидно и да не гута последње словке од речи У другом комаду истакли су се сви редом, а нарочито се одликовала гђа, М. Рајковићка, која је била као „гушће буковачко“ „аЏегПеђађ, зашта Етезвеп“! С правом мером приказао је и г. Димитријевић Соколовића. На похвалу му служи, што у свом приказивању није био претерано неотесан, те је тако публика могла проврети, да се иза те неотесаности скрива, лепо васпитани младић из добре породице. Г. Добриновић дискретно је одиграо Кесерића, тог пробисвета, коме је само и једино до тога стало, да дође до богате партије. Све је одговарало улови му: шарен као дуга плед и зелене рукавице, па кесераста брадица, па онај равметљив начин говора. На свом је месту била и гђца Ј. Џоповиђева (Петровићка), па г. Милосављевић (Петровић), тај пар људи а Ја „Филемон и Бауцис“. Прилично се добро владао и г. Јовановић као Лука, само сем он мора одучити од гутања речи, од монотоног говора и рђавог наглаши-
вања. —ић.
Издаје управа српског народног позоришта, "