Pozorište

сољу 125 Фуроу~

као Мађарица и умешна, али јој умешност не помаже, да савлада Јованову слободну нарав. Али „Што љубав не ће мржња моћи ће“ — кад ништа не помаже, она намисли, да му се освети. С тога одлави у стан Балинте Терека, мађарског у доба, кад се Мађари спремају, да на новог присталицу Фердинандовог,

великаша баш

ренегата Јована, војском ударе, и одаје цео ратни план Јованов. Јован буде тако на издаји поражен, ухваћен и из потаје убијен; али је и Илка са Јованом себи срце ишчупала и ва њу нема више живота, те и она пада под ударцем сопствене руке и сопетвеног ножа, као жртва свога беса и своје страсне љубави.

То је ето са свим у кратко фабула тратедије „Цара Јована.“ (Свршиће се.)

(Недељни ред позоришних представа. У среду 6. јануара: „Максим Црнојевић.“ Трагедија у 5. чинова, с певањем, написао др. Л. Костић, за позворнипу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића. — У четвртак т. јануара по друђи пут: „Очина маза,.“ Слика из живота у 3 чина а 6 слика, с певањем, напивао Адолф Л. Аронж, превео Сава Рајковић. — У недељу 10. јануара: „Париска, сиротиња,“ Драма у 6 раздела, с Француског превео Н. Н. Стојановић.

ГЛУМАЧКА УМЕТНОСТ.

% (Поучице за глумце.) (Наставак.) Држање, покрет главе или руке може у глумца постати маниром, све добије стереотипан облик, те не стоји у свеви и саглевећ чим то

сности са карактером, што га глумац приказује, припада само глумчевој случајној индивидуалности.

Без манире је само онај глумац, који прикавима својима ствара праве карактерне слике онако, је песник нацртао, а то је најузвишенији и најтежи вадатак глумачке уметности.

Само онај глумац може нас обманути приказом сво-

као што их

јим, који не игра по једном калупу сваку улогу своју.

Глумац, који је своме добру рад, машти својој јасну слику о карактеру, Ко то чини, тај ће моћи савладати и

Глумац, који игра само на ефекат, не износи никад карактер у потпуној целини његовој. Он не тежи за унутраштњом истином, већ за љубав пљеску и одобравању жртвује немилице многе значајне моменте истицањем само

мора створити у што га приказује. најтеже задатке.

појединих важнијих момената.

Глумац не треба никад да запиткује: Какав ће ефекат учинити овај или онај покрет у његовој игриг Шта више, он треба да пита: Да ли сам овај или онај покрет учинио на основу карактера или нед Ко тежи само за унутарњом истином карактера, нека се не брине за спољашњи успех и награду, која ће већ сама по себи доћи.

Прави и велики глумци не иду никада за ефектом у игри својој; њима је увек цел и намера у приказу истина и природа.

У глумачкој уметности има два правца, две врсте глумачкога стила,

Та два правца, те две врсте глумачкога стила вову

обично старом или природном,и новом или реалистичком школом. Глумци, који се држе старе школе, изводе своје улоге,

биле оне сада главне или споредне, од веће или мање

важности, што простије и обичније. Они се старају, да им свака улога под теретом афеката и призора сама из себе порасте као нека органска целина и да тако корак по корак дођу до оне трагичке или комичке висине, коју је песник улови наменио. Глумци из те школе знају, да су само део целе уметничке радње и да тако само помоћу својих другова могу извести потпуну слику драм-

ске радње. Они својом простом, једноставном игром чине то, да им је приказ природан, истинит и веран природи.

Глумци нове школе не износе у улогама својима на видик обичне, просте људске особине, по којима су свима другим људима слични, него се кидају, да цртају што чудноватијим начином карактере, а при томе се служе тако званим уметничким паувама и читавим низом глумачких мајсторија, које не одвајају само улоге њихове од глумци још с почетка полете у таку висину,

остале драме, него их праве правом накарадом. Таки да им се поворница изгуби испод ногу. Они играју своју улогу

што више могу соло, са свим за себе.

Највећи је непријатељ трагедији глумац, који иде за тим, да се публика диви мимичкој виртуовности његовој. То га наводи, да не гледа на ваљаност драме, која се

приказује, него на ваљаност улоге своје, па и на то, да

ли има призора пуних ефеката, и то призора, који изазивају чуђење.

Већина је глумаца као леп цвет, који покоси љута зима, те само остаје тужан внак од цвета, остаје само корен.

Највећа слава глумчева у прошлости разиђе се као магла, те остане само мрачна успомена сећања, да је био. Али какав је био, какав је доиста у истини био то сене да више нацртати, нити описати. Већ је Лесинг о томе рекао: „Ох, што нисмо кадри да сликамо непосредно очима! На дугу путу из окљу руку; у кичицу, колико ли су ту не изгуби!“

Глумачка уметност налази у себи самој сву награду своју. · Глумачка уметност чини да човечанство постаје све

племенитијим. Њој служити, снагу, па и сам живот принети јој на жртву, може само јака, лепа и племенита душа.

Прави глумац мора више пута да равгонене многе несмислице у својим улогама, да поправља карактерне прте-

же, да их по потреби осветли или помрачи и да сваку слику по свом уверењу и њеној вредности украси, удеси, само да би постала слика жива, природи и уметности слична, па да тако цво комад добро испадне како за песника, тако и за глумца и гледаоца.

Прави глумац мора више пута многе поноре и провалије у својим улогама да испуни талентом својим; многе грботине и стрмените брежуљке у гдекојим поворишним делима да изравна и поравни промишљеном игром својом; мора студијом својом да расветли трње и џбунове, да би себи у неколико кров трње пут прокрчио и тако и гледаоцима прибавио што чистији појам и што јаснији преглед о свему.

| | |

Издаје управа српског народног позоришта.