Pozorište

85» ЦОЏЕ

обчр У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 7. ЈАНУАРА 1882. ељог—

ж8 ИО 1,

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОСТАНАК НАРОДНОГ П

Ту у Загребу добио сам у лето 1840. године ЈЕ писмо (ако се добро сећам, из Задра у Далмацији) са потписом: Јосиф пл. Јелачић, мајор у 48. пешачкој пуковнији. Писац тога писма рекао ми је неколико ласкавих речи као писцу и управитељу, па ми јавља, да ми шаље поштом две трагедије и неколико песам', те ме моли, да их прочитам и да му изречем свој судо тим њетовим књижевним производима, па да гледам, да се обадва комада играју на домаћој позорници, јер је он Хрват. Моје мишљење било би по њега од највеће важности, јер служећи већ преко двадесет година, заситио се живота у ми-. ру, те је рад да ступи у пензију и да се посвети књижевности. Прочитао сам позоришне комаде и песме, па сам у њима заиста нашао песничка дара и понеку лепу мисао, али се из позоришних игара видело, да му није била позната позорница, а још се очевидно опажало и то, да немачки језик није био писцу матерњи језик. У том смислу сам му са неком штедњом, али ипак одлучно изјавио своје образложено мишљење, описао сам му непријатности и тешкоће, које су писце тада у Аустрији очекивале, па сам му пријатељски саветовао, да остане и на даље у своме часном положају. То писмо заједно с позоришним комадима и песмама одправио сам писцу, о коме нисам ништа више чуо.

Тек доцније разабрао сам опет за то име, и то кад је после осам година — 1848 године, кад је пуковника Јосифа пл. Јелачића аустријски двор поставио за неколико дана генерал-мајором, фелдмаршал-лајтнантом и баном краљевине Хрватске, те је као заповедник јужне армије иза-

_ слан да војује против мађарског устанка. Често сам помишљао: да сам његове позоришне комаде дао приказивати, те да сам писца ободрио

и

ОЗОРИШТА У ЗАГРЕБУ,

(Наставак.)

да и даље пише — он би ударио са свим стран-

путицом. Доиста су истините речи раупахове: „Кад човек случајно натрашке метне капу на главу, поремети тиме можда цео течај повеснице.“ Као што сам доцније разабрао, изашле су ипак у педесетим годинама оне његове песме на јавност. А Јелачић, одликован највишим почастима, умрђо је 1859, мало пре Мађенте и Солферина, у неизлечивом лудилу.

У Загребу смо проводили веома пријатне и веселе дане. Власти су биле врло предусретљиве и либералне према нама, а цензура се састојала, само у томе, што ме је варошки капетан, кад се давао који нов комад, питао, да му на своју поштену реч кажем, има ли у комаду што неупутно, а ја сам му вазда с чистом савешћу могао рећи да нема.

И месојеђе 1840. добро су прошле, ма да је било много игранака, а за пост сам најмио „Теађгто бтапде“ у Трету. Почетком месеца марта одем у Грет, где сам од 9. марта до 11. априла давао 80 представа. Ма да су улазне цене биле мале, ипак сам у Трсту заслужио чистих 7000 фор.

Тај ванредни успех и жеље и позиви од стране немачке публике наведоше ме, те сам друго позориште у Трсту, „Теађго. ЕПодтата со“, узео на две године под закуп, а тиме сам хтео да. установим стално немачко позориште. То беше доиста смело подузеће, јер Немци чине у Трсту само трећину становништва, премда су богатством и образованошћу били јачи од остале две трећине. Позориште то ваљало је у нечем поправити и из нова декорисати, па тек месеца септембра отворити, те тако сам своју дружину с мојим братом послао натраг у Загреб, да неко време тамо даје представе. Сам, на жалост,