Pozorište

-обур У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 12. ЈАНУАРА 1882. = ног—~

=> ПОШТЕ <>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

НЕШТО 0 ДРАМСКОМ ПЕСНИШТВУ,

Драмеко је песништво жив савез лирског и епског песништва. Из тог споја настаје жива, слика, из тог споја настаје радња.

Драма је дакле прави покрет у песништву, којем, до душе, песник прописује границу, слаже еклад, и удешава правац, али песник не говори сам, он нам не износи својих рођених осећаја, он не нанизује само прошле згоде, већ нам приказује живе особе, које, пробуђене његовим заносом, мисле, осећају и раде.

Воља је покретач драмеке радње, воља, која се јавља у радњи. Са свим је природно, да се према простору и времену, које драму ограничава, не може драмска радња изнети пред свет до најмањих ситница, и у том случају истиче се епски елеменат драме, т. ј. опис или приповетка, а то бива у драми врло често, кад се неприказан важан предмет описује или важан догађај приповеда. Не може се сваки прошли мотив приказати живом сликом. Отело н. пр. приповеда пред млетачким сенатом све невоље своје младости. Може ли се све то изнети на позорницуг Терамен описује живо смрт краљевића, Хиполита крај разјареног мора. Може ли се на позорници приказати сила нептунова, бесни хатови, који за собом повлаче разлупана кола и краљевића 2» Не може.

Погледом на целину песмотвора и јединства, радње, епека је приповетка од велике важности. Али и лирска истиче се кадшто силно у драми.

Осећај или страст јавља се лирским начином. Ми не можемо да на наше очи гледамо све осећаје и страсти у великим сукобима; поједине особе износе нам их радњом или речју. Али нити сме песник сувише истицати свој рођени осећај, јер тиме губе карактери драме своју силу ииндивидуалност, нити еме једна особа описивати на широко осећаје друге особе, јер се тим уни-

штује драмски живот. Чин човеков је језгра драмске радње, његов је извор слободна воља. По вољи својој бори се против силе светске, а отпор његове воље против света, против неодољиве нужде, чини драмски сукоб.

Од те слободне воље зависи и она, последња одлука, из које постаје катастрофа. С тога колебање, страх не приличи главном карактеру у драми: јунак мора да је активан. Случај, т. ј. неслућен, ненадан догађај са свим независан од воље главних особа, дозвољен је, до душе, у драми, али никад — нарочито у озбиљној драми не сме решавати саму радњу. У комедији оправдан је пре, јер случајем настају контрасти, а контраст је управо душа комике. У радњу стичу се сви чинови појединих особа, те тако настаје колизија, настаје живот. Али како чин зависи од слободне воље, тако се управља воља према ћуди и природи, према карактеру појединаца. У епу може се карактер подробно развијати, али не може у драми према живости и брзини радње, а и за то, што у исто време, на истом простору раде више људи заједно. У драми дакле мора бити напцртан карактер кратким, али лапидарним слогом.

Драмски карактер мора бити знаменит и доследан. Знаменит у толико, да га песник узвиси, идеалишући га до већег значаја, било то у добру, било у злу. Оличена врлина или мана није драмски карактер. На позоришту немају места ни анђели ни ђаволи у облику људском.

Доследав у толико, да се слаже са реалним светом, са природом у погледу века, народности и т. Д. и да се течајем радње не мења, без свакога разлога. ђаво не може се у један пут прометнути анђелом,

Радња свију особа у драми тежи једној цели. С