Pozorište

6 (8 0 080 —

= обуф У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 20. ЈАНУАРА 1882. Фу еог ~

ГОДИНА П, „ава

ЈУ

ТЕ <>

УРБЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПЕСНИЦИ И ГЛУМЦИ,

Т.

(Наставак.)

Тај дан слави „Тћбабге ггапбда!5“ сваке године, приказујући „Силом болесника“ у целини, док (се иначе последњи табло, т. ј. промоција. изоставља. На смртни дан молијеров има ова церемонија врло свечан значај. Усред позорнице уздиже се место, на ком је столица председника доктора. Пред том столицом је на ступу красно попреје молијерово, које је израдио Худон; с десна и с лева позорнице нижу се клупе. Застор се диже: сви чланови „Тћедте јтапсалз“ излазе, трагични и комични, првим последњи, мушки и женски чланови, еви што их год има. Сви су у црвеним докторским мантијама, и високом докторском шеширу, неки са знаковима лекарским — нарочито оријашком штрцаљком — све два по два. Лагано пролазе позорницом; публика их, по другим њиховим заслугама, редом одликује, овога више, онога мање. За тим поседају на клупе. У спроводу последњи је председник и уз њега они глумци, који су суделовали у „Силом болеснику.“ Музика је занемила. Почиње испит, како га је Молијер прописао. Код другога. „јиго“, т. ј. код последње молијерове речи, дигну се сви чланови са својих седишта, те настаје подужа, свечана станка, иза, које опет сви седну и церемонија се одигра до краја. На свршетку сви ступе пред попрсје, ту положе лавор-венце, а најстарији члан позоришта овенча венцем великом уметнику главу.

Овако у Француској и публика и само позориште поштује своје уметнике. Тиче ли се ова. светковина више писца Молијера или глумца, Молијера, не треба ни рећи. Тамо су на чисто, да. је глумад, као уметник, врло важан ступ уметничкога завода, али песник да је управо темељ-

ни ступ, на ком је сва тежина зграде. У Француској прате песника и његов рад запетом радовналошћу и саучешћем; глумца радо имају, али он се мора поштено знојити, да стече назив уметника. да то у Француској сами глумци, позоришне управе, позивљу књижевнике (драмске) у своја већа; песници и критичари имају прву, често и одлучну реч не само при састављању репертоара, него и на самим пробама.

Колики је углед француских писаца на позоришту, томе је доказ и Виктор Иго, Сарду, Ожије, Феље, Гондине, Дима и други — писци, којима позориште има да захвали што је процветало, а колика је љубав за те људе у народу, доказује и овај случај. Пре више година умрђо је некакав војник, десетник и оставио опоруку : „Последња ми је воља, да урежете на мом гробу: „Овде почива човек, који је веровао у Виктора Ига,“

Што се тиче глумаца, опажа се у опште, да они највише уживају угледа на немачким позорницама, тако, да њихова слава потамњује имена знаменитих и најзаслужнијих драмских књижевника. Глумцу, који је годинама и својом вештином стекао име уметника, не може ни један разборит човек завидети ту славу, јер она га подстиче на ради истрајност; али ко посматра друштвени положај књижевника крај глумаца у Немачкој и Аустрији, тај мора признати, да је из тога друштвенога положаја проистекло оно абнормално, готово раввраћено стање немачких позорница, против чега,

се позоришни управитељи последњих десетак

година узалуд боре. Томе развраћеном стању има се приписати, да међу толиким немачким

етан