Pozorište

| —====

-обар У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 28. ЈАНУАРА 1882. Ф рог—

„рЕаГОДИНА зада +

ПУНА <>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „ЏШоворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПЕРА СЕГЕДИНАЦ,

Као што ће нашем читалачком свету познато бити, написао је др. Л. Костић под горњим насловом трагедију из повеснице српске у 5 чинова. Тој трагедији досудила је „Матица Српска“ целу расписану награду од 500 фор. а. вр. из фонда накиног. Како ће се та трагедија за који дан приказати у нашем позоришту онако, као што је за "нашу позорницу удесио А. Хаџић: то ћемо нашим читаоцима испричати у кратко шта се збива у тој трагедији, која је према нашим приликама за позорницу прерађена.

У првоме чину изводи нам се на бечком двору митрополит Вићентије Јовановић, како тргује с народом за титуле и личне користи. Митрополит има секретара, Јамбрековића, патријоту, који тај посао јавља народу, али га повереник народа будимске општине, Матула, кога је митрополит придобио, издаје митрополиту, те Вићентије свога секретара баца у тамницу, из које се више не враћа. Тамничење секретара Јамбрековића, зачињава појава са Љубицом, вићентијевом рођаком, која љуби Јамбрековића.

У другоме чину излази Џера Сегедина. Он је најстарији и најуваженији капетан „радке милиције,“ тадање војне крајине. Сазвао је збор свих часника и старешина марошке и потиске крајине у Арад, да бира посланике на сабор у Београд и да већа о послу на том сабору, наиме о искању ћесара Карла УТ., да му крајина помогне војевати на Французе.

Пера је веран цару. Он безусловно верује у „дарску реч“. Та је вера толика, да заставника, Милана Текелију, који се изрази против тог искања, подстакнут издајничким сплеткашем Вукићем, изазове на двобој. У томе двобоју убије Пера Милана и тек тада дозна, да је Милан био избраник његове јединице Јуле. Ту већ почиње перипе-

| Вера, да је једини спас народа у ћесару,

подрма се тим већма, што у тај мах стиже глас о гоњењу православних Орба, у ком је и ћесарска војска учествовала. Али, вичан имати у свом понашању узоре, ауторитете, узда се у — митрополита. У трећем чину излази нам београдски сабор. Матула почиње наговештавати смер митрополитов, да своју „паству“ поунијати. Огорчење се диже у свих посланика, само још Пера стишава. Он је довео своју Јулу, да је митрополит прими у какав женски манастир, па је мучно не веровати митрополиту. Овај прима Перу и Јулу и загледа се у лепоту перине ћерке. Уједно га, јулина жеља, да иде у калуђерице, храбри у нади, да ће Пера бити уза њ у великом послу, те ће и остале својим ауторитетом повући. Већ почиње Пери сладити славу римске слике, описујући му рафаилову мадону сикстинску овим речима : Сад ти мене чуј: У Бечу видех једну прилику, из Рима што је онуд пронеше. Немачки један за њу, веле, краљ половину је продао државе. Приповетка је, да је насликао аранђео свети, Рафаило сам. Приказује ти мајку божију, у свој дивоти славе небеске, на десници јој чедо, млади бог, анђелски кор над главом благује, око ње слава, блаженево и рај. Ат ни у сина, ни у матере на лицу нема блажености те. Из очију им читаш тугу, бод, далеко им поглед упире, у једну им тачку, један кобни знак! И сину се и божјој матери сред незагледне славе небеске привиђа грдан откуп суђени,