Pozorište

до 5>

10 «гољ~

дио бригу о њему г. др. Младен Мађаревић. Констатовано је, да је Марковић доиста полудио и да нема изгледа, да ће се икада моћи излечити. С тога су учињени нужни кораци, да се

овај јадни злопатник стално смести у земаљеку лудницу. Др. Мађаревић умољен је, да се заузме и да учини у том погледу све што је потребно.

(Наставиће се.)

ВАЛКАНОКА ЦАРИЦА,

(Наставак.)

Станко је носио на души својој повише терета, кад је по други пут ступио пред Даницу. Крв Деанова још се пушила пред очима његовим, а поврх тога издајство га притискује целом тежином свога моралног терета. При свем том, што је Станко лаке нарави, која је склоњена, да брзо ступа у трансакцију са савешћу, ипак даје се и из њега чути кад и кад унутрашњи глас доброга генија, бар у облику моментаног кајања и унутрашње гриже.

Он излази по други пут пред Даниду — као убојица и издајник. Отвара јој срце своје, пружа јој руку своју, али Даница с грозотом опажа, да у том ерђу кључа отров издајства, да је та рука окаљана убиством поштена човека, ваљана Црногорца.

При исповести евојој Станко је почео да скида с душе своје прво лакше терете. Прича Даници, како се поречкао са Деаном и — како га је убио. Даница се на то упрепасти, али се ипак не изгуби. Пред њеном чистом душом стојао је само један прави пут, којим је Станко имао ударити, да би спрао са себе прљу, која му је остала на души са убиства Деанова: ваљало му је поћи к оцу Иву и подврћи се његову суду. <

Она то саветује Станку, љубавном препоруком зачињући свој савет.

Али Станкова душа ради у противном правцу. Она из убиства Деанова извлачи само аргументе за остварење ненаситљиве жеље властољубља. Крв Деанова приступила је само као још један нови фактор к оснажењу црнога демона, који је Станка гонио у издајнике.

Колико је чисту душу Даничину убиство (Станково ожалостило, она се ипак могла помирити с тим несретним фактом на онај начин, као што је предложила.

Али ни на који начин није се могла помирити с другим, много грознијим фактом, који се као црна авет помоли из душе Станкове, иу свој гровоти својој стаде пред Даницу.

Девојка се преобрази, кад виде у Станку издајника. Нежни пупољак љубави, на који су

вене, такнут леденим мразем издајничке душе љубавникове. Чисто гледамо у њој постепено помрачење сунца, које се љубав зове. Црни демон из душе Станкове застире га својим мрачним велом. Енергија душе девојчине пала на нулу, кад збори о љубави; глас је скоро са свим издао; потези у лицу распустили се од изнемоглости; светлост очију потамнела, чисто као да их и не отвара више, као да јој и не требају више, јер шта има да види пред собомг У љубавнику издајника! Грозота !

(Наставиће се.)

ње С пуни

ЛОРИ ЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Налше жене“. Шаљива игра у 5 чинова, написали Мовер и Шентан, превела Персида Џинтеровићева.) (Приказана први пут 24. јануара. — Кад се добро промислим, узео сам лакоумно врло тешку и врло тугаљиву задаћу на се, јер ако је не решим као што треба, онда је крај са мојом репутацијом. Ја сам човек иначе учтив и услужан, и хотимице нећу увредити никог, шта више, избегавам сваку кавгу, па опет ми није дао ђаво мира,

него сам баш ја морао узети, да критизирам — наше жене. Ко ме не повнаје, мислиће ва цело, да хоћу да употребим вгодну прилику, и да се под плаштом неке реценвије мучки хоћу да осветим својој жени и својој пуници. Али ко мене повнаје, и који вна голубије срце моје, том таква мисао неће ни пасти на памет. И тај последњи имаће право. И не мислим ја да говорим о нашим женама, ма да би се, међу нама буди речено, много што о њима могло рећи. Хоћу да говорим о споменутој шаљивој игри.

тек први зраци живота пали, поче на мах да

=>