Pozorište

·последњи пут отишла ,

· доказ за ревност,а и напредак дружине,

о -

ов ЛТ5 «Феб Шта ме вежег Небо наше Шта ме веже Спомен дана Подупрто планинама ! Кад ми онај цвијет даде, · Нас једине сунце грије, Кад зачеше у мом срцу А око нас свуд је тама! Слатке онв рајске наде.“ ма: __________ (Наставиће се.)

ДОСТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Сиротињеки адвокат“. Драма у 5 чинова, написао Павле Мерис. С Француског.) У доказ, да нам јепоод како је од нас вредна била и много и научила,

воришна дружина ва ово две године,

извела ју је управа у две новине једно за другим, а болест члана једног, онемогућивши за четвртак 26. 0. м. закаваног Шилеровог „Тела“, ускорила је и трећу новину те је донизала тик до две друге њене. Леп одиста кад се новинама може да пспомаже, кад новине могу да извлаче, кад су новине оно, што речник немачке глумачке конверсације региструје зар уосе Гпокепђизвег. Трећа та новина, а уједно и трећа представа ове године, био

„Сиротињски адвокат“, и од

човек, коме је савест милија „части“, који „своје време, своју ревност, своју науку“ оберучке даје за друге. Новина је заиста и то, најмање да рекнемо, чудна новина тај „узвишени“ адвокат. Од прекора, да је загонетан, па донекле чак и смешан, кадра га је извући само тако акредитована историјска личност, као што је Оливер Кромвел. Име „протекторскога“ тога диктаторл подсетило нас је, да смо се врнули ва двеста и неколико година у натраг, те да морамо „Сиротињском адвокату“ прогледати што-шта и кров прсте, због чега би му данас камара као најмању казну ускратила бар за ши асепа;. Па ни клијенти му,

заштитници, аи противници нису иза њега заостали у „но-

вости“. Ново је све било, само штета, што до полак смемо _

с Лесингом рбћи, да ново није било добро; другу ону половину, да наиме добро није било ново, не можемо крај најбоље воље овде употребити, јер и трага доброга било је једва, једва тек нешто.

„Сиротињески адвокат“ носи у себи клицу суве болести, те су му часови избројани Не спасе га ни то, што је у Ружићу нашао лекара, који је са више него човекољубивим пожртвовањем прегао, те не да, да се свећа угаси, да издане. Кад га тај не извуче, онда лека, више нема. Но, али нека се утеши „Сиротињски адвокате, испратићемо га сјајно до вечне му куће, јер нас је обвезао, вадужио јако. Та ко вна, бисмо ли бев њега тако брзо дошли до прилике, да Ружића онако вољна, чила и снажна видимо А снажан је био, та див... да „сиронашла се Драгиња Ружићка те уложила сву своју огромну моћ, лато умење своје, па израдила, да се

Па онда се још нашао и „женски адвокат“,

тињском адвокату“ буде адвокат, све оби„Сиротињски адвокат“, ако ништа, оно бар споменути мора, кад се узброји и Маргарита 'Треворова у оне узвор- слике племените женске душе, што их је у нас за образац створила

Драгиња Ружићка.

И иначе је представа била доста на висини. У Марије Рајковићке кадри смо недостатку неме игреу важним тренутцима равлога наћи једино нерасположеношћу, којој канда неће најмање крив бити сам особени карактер улоге Лилијине. Иначе јој не бисмо вољни били опростити, јер св немој игри очију, црта, да сваке жилице могла поучити са Драгиње Ружићке, кад је бин, успављујући мајку, читао из старог.завета главу о матери Макавејаца — Љ. Динићка уме баш јасно да говори „од срца к срцу“. Даровита је то, а и вредна и

савесна ученица. Чисто видиш, како се с дана у дан све већма умиљава, да јој одолети не можеш. — Суботићу, Димитријевићу и Лукићу немамо шта замерити, а баш ни много у похвалу рећи, Томе другом нису они криви, — иначе не бисмо били стари знанци. Динић је знао управо толико живота уданути своме Бертелу, да се „начинио пријатно приметљивим“.

Да није оно лаконско „с Француског“ изрично рече-

но, довео би нас био унекрив“ и томе подобна, до сумње о непосредности превода. Овако пак — морамо веровати. 105

ПОЗОРИШТЕ.

(Товефина Галмајерка.) У Бечу је у недељу у јутру након кратке но тешке претешке боље умрла прва и најбоља представница бечке локалне шале и лакрдије, Јозефина Галмајерка У уторак после: подне саранили су је, на изричну жељу њезину не сјајно, али ва то. ув учешће свег позоришног света бечког. ЈовеФина Талмајерка родила се у Липском17. фебруара 1888. дакле 1857. је преко Пеште отишла у Беч,те ангажована била у Кар-

тек што није навршила 46. годину први пут ловом поворишту под Нестројем; но Нестрој је брво отпусти — није била доста лепа — и Галмајерка врне се у Темишвар. Тек се 1862. поново вратила у Беч и остала од тада Бечу верна; у последње време била му је окренула леђа, јер се није „нашло ва њу више позоришта.“ Пуних двавест година била је размажена љубимица Бечлијама али је и била у својој врсти недостижна. Необично јој је од руке них новитета. За пародију имала је дара као ретко ко. Кад имитује прве позоришне снаге,

ишла, травестија сензационих позвориш-

ШГарлоту Волтерку, Аделину Патијеву, Илму Мурску и т. д. публика да се поваља од смеја. Имала је читаву галерију карикатурних слика, па је уту галерију, пре једно две године, сретно уврстила и Сару Бернардову. Мајстор је била и у импровизовању: ва час ти склопи заједљиву глосу на политичче и социјалне дневне новости. Једном речи Јовефина Гал

мајерка је имала редак, ванредан глумачки дар.

___ Издаје управа српског народног позоришта.