Pozorište

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Библиотекар. Шаљива игра у 4 чина, напи сао Густав Мозер, превео Б. Галац.) Приказана први пут 18. Фебруара о. г.

„Да произведе жељени ефект, морао је Густав Мозер радњу своју преместити у Енглеску, у

земљу особењака. Али то му није ни најмање |

сметало, да где којим особама својим додели немачка типска својства, која се међу Енглезима тешко налазе. Таким спољашњим ефектима За,

љубав створена је у „Рату у мирном Аобу“, од

Мовера и Шентана, Мађарица Илка (у српској „преради“ Рускиња Даница), а у „„Курфиксу“ од Хуга Биргера, Фигура Мађара Имра Ботошањија. Наравно, да такве фигуре морају одударати од берлинског друштва; п у том и лежи цео зачин тих шаљивих игара. У овом нашем случају пак пренео је Мозер све међ стране елементе, а то, кад се добро промислимо, није било нужно. Могло се то све догодити и у Немачкој, а не би ни најмање било од лошијег ефекта, осим ако би се нашао који српски „прерађач“, те са своје стране преселио целу шаљиву игру у „наше крајеве“. Од каквог би пак то ефекта било, нећу ни да истражујем. Читаоци га могу себи већ замислити.

У „Библиотекару“ је лакрдијашење лозинка, ћаскање је девиза, неспоразум и промењивање карактерна црта, „чика из Индије“ клишејска Фигура; а то је све вешта п рутинирана рука за позорницу удесила, да бисмо при летимичном посматрању још чисто рекли, да је „Библиотекар“ шаљива пгра на свом месту. Али ин при

летимичном посматрању упале би нам у очи не- | спретне лакрдије и грозна плиткост особито у |

четвртом чину. Ту као да је изнемогао Мозер, јер цела радња тако рећи изветри пред нашим очима, и колико је мајсторије показао иначе при завршивању, сваког чина, последњи му није никако испао за руком, шта више, тако, и тако се изгубио, да највећег ефекта, који при таким лакрдијама баш треба да је на крају,

као завршни таблб, управо није ни било, него.

се све свршило конвенционално, по „уобичајеном поретку“. Љубавна изјава Лотерова чисто нас је немило дирнула, била је наметљива и стереотипна у исти мах, јер почиње са познатом и

отужном Фравом : Од оног тренутка, кад сам вас |

први пут видео.... пи тд. Оцена пак, кад се Лотер свом стрицу одао, била је тако смешна

(асћегћећ), да прелази сваку границу недотупа-

вности. Укебати је требао стари Мекдонелд свог синовца, укебати при ситуацији, у којој овај говори о себи као о синовцу му а да и не зна,

расплинио се.

да стриц прислушкује. То би било од већег и. | комичнијег ефекта и доликовало би целој глуми |али овако... Па онда онај спиритизам. Хајде де, он производи комичну ситуацију, али је на сваки начин требало избећи онај „КпаПебесње | при завршетку трећег чина, где се гурају и где падају на земљу. Требало је само још једну пристојну тучу изнети на позорницу, па циркуски клауни били би готови.

Публика се до душе емејала, али се човек смеје и пајацима, а не тражи никаквог смисла ју њиховим продукцијама. Но за такво што ЈЕ позорница сувише племенито место, и просто смеју за љубав не треба је понизити п достојанство јој смести с ума. Интелигентни људи имају тај чудан обичај, да при свачем хоће нешто и |да мисле. А шта могу мислити при „Библиоте| кару“ Ништа. Шта могу научити из те шаљи. ве игрег Ништа. Је ли у опште она оправдана 2 Је лп умесна2 Јели значајна, дубља, психолошка 2 Није, није па није. Радње има, али 'нака | рада то је накарада — да се послужим једном | изреком Лазе Костића. ј

Представа је била тачна и окладна. Улогу Мерелендову узео је у одсуству г. Милосавље|вића г. И. Станојевић на св, и право да кажем, | решио ју је са свим добро. Г. И. Станојевић влада већ добро мимиком, и ретко му се деси, да му руке више кажу него уста; ув то му је глас пријатан, гибак и хармоничан, а нагласак свагда на свом месту. Од њега се можемо временом лепом успевању надати. Можда ни у каквом позиву пи положају није воља од већег замашаја, него у глумовању. Већ само то, што се гдекоји одаје тој струци, инволвира у себи велику наклоност и вољу према. њој. У г.И. Отанојевића види се то већ на први поглед. Али | поред воље треба и труда, гвозденог труда, ако | се хоће да напредује; а и то се види код г. И. Станојевића. На равном нивоу са вољом и тру| дом стоји дар, и право да кажем, п то се види у г. И. Станојевића. Само тако даље.

Гђа Рајковићка. (Едита) и гђца Л. Хађџићева, (Ева Вебстерова) приказале су улоге своје већ познатом вештином својом. Нису то бог зна каве улоге, а да бисмо на овом месту о њиховој | уметности још коју више морали прозборити. Имају те даме својих већих улога, у којима се већма истичу и о којима је вредно више и го| ворити.

Г. Барбарић (Хери Мерсленд) такође је једна од млађих снага. И он показује ону глумачку | свету тројицу (вољу, труд и дар), која је апсо|лутно нужна, ако се хоће да дотера до нечег.