Pozorište

== 87 46

од срца искрено одајући пошту Манима вели- | кога песника, е такав је овога пута хтео да буде приказ „Ромеа и Јулије“.. Трезвености, је било мало преко јего, те је скривила, да је Ромео крај све своје талијанске жари могао после оне ноћи, што је Боденштет крсти „зећсе Випезпасћв“, дати Јули својој каде, да пре растанка још косу удеси и свежим је цвећем уреси. Но ал му се Јула за то мало „сујете“ своје одужила, те се оканула прорачунате трезвености —- та ексотична је то биљка за тако ватрене љубавнике — па је у одабраном додуше али тек ипак неглижеју прешла улицу до фФра-Лоренца. Ту је опет требала озбиљност да прихвати мало трезвеност, да бан са свим не падне. Е, али је озбиљност зато. на другој страни имала пуне шаке посла, имала је да диктује Лоренцу све оне максиме и сентенције, „ону мирну, трезну мудрост“, коју је Лукић са онолико племенита мара проучио био. Трезвеност на једној, озбиљност на другој страни, обоје у послу, да богме да је онда Тибалт морао проћи на лијо. „Роб тај мачу своме“, што смрћу својом Боденштету ни најмањега саучешћа не може да измами, измамио је овога пута падом — мал не рекосмо игром својом, но најпосле неби ни то био баш Јаргивз сајапт, са кога би се морали кајати ипак саучешће у некога, добио је на своју страну оне, што их није бог зна како мучно засмејати а на невољу их толико има, да их човек и без Дијогенова Фењера наћи може. И Меркуције је те имао на својој страни али за отштету били су уза њ и они други, не толико смешљиви, радујући се видљивом напретку његовом и успеху томе новом. Ти су други задовољно слушали и Ескала, кнеза од Вероне, те му отварају лепе изгледе у будућност. ЈЕ.

ПРОЗОРЕ ЕТ ЊЕ

(Народно позориште у Загребу.) Читамо у „Улепси“ : „Редитељске неприлике“, нова изворна шала у једном чину од Буре Естера, писца познате комедије „Поштар и ашешор“, приказивала се први пут 0 марта о. г. Писац приказује верним цртама тешкоће и неприлике, што могу задесити редитеља добровољачких представа у помањим варошима и местима. Многи, који преузеше и научише улоге, враћају их редитељу у задњем часу, које с породичних разлога, који су у таквим местима врло важни, које ради којекаквих мушица у глави. Сад ваља тражити ре дитељу нових „сила“, сад ваља да се уче из нова улоге: те тако трчи амо, трчи тамо, само да се не осујети уречена представа. Да како, да |

редитељ таквих представа, које се врло често |

приређују у славу које месне личности од упли-

ен на нн НННННННН

ва, мора бити спреман на највеће жртве, као што су: губитак бујне и велике браде и тренутан губитак његове заручнице, која прислушкује пробу љубавних призора, па, јадна, мисли, да је њезин заручник у истину другој поклонио своје срце. Ове прилике и неприлике приказује нам врло наравно и истинито и најновија шала г. Ђуре Естера, која је много смеха побудила у опћинству, чему да како много доприноси, уз оригинално и управо типично цртање, комична улога слуге Мишке. Г. Естер ноказује и овом најновијом шалом, да у њега има врло много хумора, који се показује у комичним ситуацијама и шаљиво цртаним карактерима, и да је посве оригиналан, што је свакако врло похвално за драматичара, и да су његова вешто карактерисана лица прави правцати Хрвати.“

= (Народно позориште у Загребу.) Роси као гост. „Нар. Нов.“ од 5. марта пишу; „биноћ напунило се позориште тако, како ретко код нас бива. Чим се млади уметник појавио на позорници, поздрави га општинство бурним плескањем, а кад је на својим маленим гуслама елегантним потезом загудио, небеше одушевљењу краја. Глас Марцела Росија, допрђо је већ пре у наше крајеве, али синоћ смо се и сами осведочили, да је Роси уметник у правом смислу. Техничка његова вештина, која се приближује највећем ступњу савршености, допушта му шалити сес најтежим бравурним комадима, те извађати сваковресне вратоломне скокове тако сигурно и чисто, да му се човек мора дивити.

Прву тачку, Липинекијев „Сопсетћ шћаје“ извео је Роси уметничким схваћањем, како га човек само помислити може. Свака скала, свака пасажа била је савршена, а његов трилер тако је леп, правилан и необично бра, да је једва пој'мљиво, како га човечија рука може тако извести. „Да га само слушамо, а невидимо рекли бисмо да је какав строј или можда каква ненаравна, сила, која гудалом и жицама равна. Једино је што би се г. Росију могло приговорити то, да има премало осећаја, те да се тим доникле уда љује од свога колеге, кога смо недавно имали срећу слушати. Прелаз из најјачега форте до најтишега пијана могао би бити савршенији. Но чини се, да млади уметник више обрађује техничку своју вештину, којом је збиља до највећега степена допрбо. Паганинијев „Мојо регрећио“ одгудио је, да га савршеније неможеш помислити.

На свршетку повлађивало је општинство уметнику тако бурно, да је Роси морао два комада додати, те се по себи разуме, да је како „отапсе запз ратојев“ од Камила Спворија Ор. 38. тако и „зЗегепафа“ од Московског Ор. 15.

| уметнички изведено.“

Есе

Издаје управа ерпског народног позоришта.

| Ме